Hronopolitika

Pouzdano znam da je tvrda priča bila poznata svim ovdašnjim personama dramatis. Ali u duhu tradicije persone dramatis nisu odolele zovu ibrećenja, samosažaljenja i naricanja. Mi njima izručili ratne zločince, a oni nama tako. Đilas, koji se od nekadašnjeg Dragana polako pretvara u Milovana, onomad se javno uskurobecao u smislu – niste vi smisao naših života. I sve tako nešto. Iz mnogih zvaničnih usta. Ne samo Đilasovih.

Drugačije, dame i gospodo, nije ni moglo, ako se prisetimo da je u kosovsku politiku od samog početka ugrađena poprilična doza folklorne histerije koja je veoma loš instrument za rešavanje problema. Mi, zapravo, imamo dva velika problema: kosovsku secesiju i moronsku antisecesionu politiku koja je mnogo više štete nanela „Srbiji bez pokrajina“ nego samozvanoj vladi u Prištini. Ako me kristalna kugla ne vara, ovde se radi o civilnoj varijanti trke u naoružanju koja je dovela do sloma SSSR-a.

Dakle ovako: moćniji deo sveta je iz njima znanih razloga odlučio da Kosovo ima postati nezavisno. Protiv te rešenosti i hardvera iza nje, a na braniku Kosova stoji samo tupoumna Sahibijina preambula. Ova preambula je imbecilna iz više razloga. Prvi: ja ne znam za primer nekog ustava koji bi i bez preambule dozvoljavao otcepljenja delova državnih teritorija. Drugo: taj na silu i lopovluk doneti ustav koliko-toliko važi isključivo na teritoriji Srbije bez Kosova. Nikoga drugog, uključujući prištinsku ekipu, ta knjižica ne obavezuje ni na šta.

To svedoči o duhu beznadežne provincijalnosti, džiberskog narcizma i seljačke osionosti u koju je pogružena domaća politička elita. Decenijama navikavani na svemoćunutar svojih granica, naši polit-dilberi ne uspevaju da shvate da to nije univerzalni zakon. Zaneti izgubljenim teritorijama, isti ti dilberi uopšte ne haju za izgubljeno vreme, a ne pada im na pamet da se obaveste o novotariji nazvanoj hronopolitika.

Ovde se vraćamo na civilnu trku u naoružanju. Elem, cenjeni publikume, krajem sedamdesetih godina prošlog veka Amerikanci su počeli da prave sve brže i ubojitije ratne avione, a SSSR – šta će – morao u stopu da ih prati. I, da vidite, nije mu loše išlo. Svaki će vam vojni pilot reći da su ruski avioni, ako ne tako udobni, a ono isto operativni i ubojiti kao i američki. Stigle bi tako Baćuške i do MIG-a 357 da se u jednom momentu sovjetska ekonomija nije urušila kao kula od karata. I šta? Nema para, nema aviona, nema SSSR-a.

Mi, na sreću, više ne proizvodimo vojne avione inače bi se odavno pridružili počivšem SSSR-u. Što ne znači da se ne trkamo sa veoma bogatim svetom. Znate vi kako! A možda i pretpostavljate gde će nas to odvesti. Već se vidi.