I posle potopa potop

E, čestnejši moji, bolje da sam i ja postupio kao praotac i u tu svrhu otišao u neku kafančinu, umesto što sam – sa sve kokicama i ledenim čajem – otišao u bioskop da pogledam najnoviji holivudski blokbaster. Filmovi na raznorazne biblijske teme po pravilu izazivaju negodovanje glavešina triju velikih monoteističkih religija, ruku na srce – u većini slučajeva opravdano, ali bude tu i odličnih uradaka, setite se samo Poslednjeg Hristovog iskušenja.

Holivudski Noje je izazvao i moje opravdano negodovanje. Sad ću da ga ogovaram i da vas prepričavanjem odvratim od eventualne namere da ga pogledate. Dakle – kakav mi je opšti utisak? Odavno nisam video tako bezdušnu papazjaniju gledljivu isključivo u sekvencama specijalnih efekata, ali za njih zaslugu treba pripisati Majskrosoftu (ili Eplu), a ne „autorskom timu“. V čjom, dakle, djelo? Ni po jada što „autorski tim“ od samog početka žestoko odstupa od biblijskog „predloška“. Umetničke slobode, je li, daju mu to pravo. Konačno, imamo i mi samouverenih dilbera nezadovoljnih originalnim tekstom Biblije. Setite se samo Ćosića, koji je u jednoj svojoj kupusari prepravio jevanđelje po Jovanu. Zašto pominjem Ćosića, zašto ga uvlačim u ovo zamešateljstvo. Zato, daržajši publikume, što blokbaster Noje izgleda kao da ga je režirao Ćosić lično. Babe i žabe, pretencioznost, izveštačenost, zasenjivanje prostote, pompezna ispraznost – da ne dužim, sve je tu.

Pokušaću sada da vam prepričavanjem uštedim vreme i novac. Elem, ako je verovati „autorskom timu“, svet se u Nojevo vreme beše udaljio od „Tvorca“ i gadno izopačio – tako piše i u Bibliji – ali u filmu ta se izopačenost pojavljuje u obliku visokotehnološke civilizacije (sličnije našim nego pretpotopskim vremenima) zbog čega Gospod Bog donosi odluku da svet uništi sveopštim potopom. U redu, imam razumevanja za Gospodnju odluku, ali nije mi baš najjasnije zašto je (u filmu, naravno) izabrao Noja, koji očigledno pati od bipolarnog poremećaja ličnosti. Pristane, dakle, Noje da u cilju spasavanja budućih pokolenja (uključujući i naše, zbog kojeg se, držim, nije morao truditi) napravi Kovčeg, ali se onda usred potopa razočara u ljude, presaldumi, pa namerači da pobije novorođenčad (!) sina mu Sima. (Naš, indoevropski rodonačalnik, Jafet, srećom ne beše oženjen.) Šta, pak, reći o Nojevim pomagačima, palim anđelima, u filmu zvanim „nadzirači“, pretvorenim u kamena, ali funkcionalna čudovišta. A šta tek reći o testu za trudnoću – osušeni listić koji sija ako je vest dobra – kome u jednom momentu pribegoše Nojeva žena i snajka. Na tom mestu se pridigoh iz stolice ne bih li zbrisao iz sale, ali sam ipak ostao do kraja da bih mirne duše mogao napisati da svet u kome su ovakvi filmovi blokbasteri zaslužuje još jedan potop.