I Žare i pare

E sad, da je neko tabloidno piskaralo prošle godine u ovo vreme napisalo da bi bilo bolje da u Famoznom pišem o tome šta sam na Bebinoj konferenciji pričao, a ne šta sam sa Bebom jeo – ni po jada, koga boli Crven Ban sa žutare i žutarska bulažnjenja. Ali kada se takva tabloidna insinuacija pojavi u ozbiljnom Vremenu, to mi nekako zabode oči. Ono, fakat, Žarković je i ranije ispoljavao sklonost tabloidnosti, recimo kada je (poodavno to beše) u istom tom ozbiljnom Vremenu objavio malu, anonimnu, bednu i nepismenu paškvilu o mojoj malenkosti koje se ni bi postideo ni Kurir. Nevažno! Tureno ad acta. Ali kad me je Žare prošle godine posavetovao da stisnem muda i da javnosti otkrijem da sam u Podgorici pričao ono što on – ne imajući u stvari na umu ništa osim jeftinog novindžijskog efekta – zamišlja da sam pričao, ja sam se – što kažu Hrvati – osupnuo jer sam to što sam pričao pričao pred najmanje dve stotinak ljudi i pedesetak novinara! A pričao sam o pošasti ex yu tabloida jer bejah napisao predgovor zborniku radova na tu temu.

Naravno, ne možeš ti doakati neprejebivoj palanačkoj misli. Jeste – sikće palančaka misao – fakat si ti to to pričao u javnosti, ali znamo mi da je to bila maska, reci ti nama šta si pričao posle, u potaji, sa plutokratima i lihvarima, u masonskoj loži u Danilovgradu.

Žalosno je – čestnejši moji – i ispunjava me tugom što se duh Trećeg oka proširio i na (srećom ubedljivo manji) deo redakcije Vremena. Ama i za najrecentnije Žaretove insinuacije baš bi me zaboleo Crvne Ban. I sam plajpičim (mada ne izmišljam) ljude po novinama, a plajpičenja na moj račun sportski podnosim, ama mi Žarkovićeva (i ne samo njegove) insinuacija o mom povlašćenom (a Žare misli i papreno plaćenom) položaju na Overlordovom dvoru stvara vannovinske probleme. Kakve? Sad ću da vam kažem.

Jedan deo cenjenog publikuma – možda upravo onaj koji me najglasnije optužuje da stanujem u Overlordovom dupetu – čvrsto veruje u sagu o moj političkoj svemoći, pa me svaki čas zivkaju telefonom ili zovu na slave. Evo i zašto. Da bih ovom zaposlio ćerku, a onom namestio konkurs za direktora. Onaj pak moli da intervenišem da mu sina puste na ispitu, a ovaj hoće da se preseli u Beograd, pa mu treba stan. Tako beše i posle petog oktobra. Šta je tu problem? Problem je što me ti svati, kad im kažem da te želje nisam u stanju da im ispunim, a da im ih ne bih ispunio i kada bih bio, počnu gledati kao smrdljiv sir, a to meni – nakratko, srećom – pokvari raspoloženje.