Jego sprdatelstvo

Pretpostavimo, recimo, da je Panoviću i mojoj malenkosti palo na um da džumhurbaškanu uvalimo dubaru i da smo se, okruženi foto-reporterima Danasa, pojavili pred Prezidencijalnom pisarnicom sa naramkom diploma. Koliko bi, pitam ja vas, dežurnim policajima trebalo da nas safataju, uguraju u maricu, odvedu na „informativni razgovor“ i osumnjiče za terorizam? Na stranu to što bih ja na tom „razgovoru“, da kažemo, prošao gore od Panovića. Panović (regularno) diplomiran, ja – jok. Nisi završio fakultet, a ‘vamo zajebavaš predsednika, a? I tras! Puče pendrek! Ako mene pitate, Prezidencijalno obezbeđenje je prema Šešelju i njegovoj sviti moralo da postupi isto kao što bi postupilo prema Panoviću i meni, s tim da ne pendreči Šešelja jer on ne samo da je regularno diplomirao nego je i doktorirao. Dobro, de, Tomo jeste izjavio da Šešelj njega ne može izvređati onoliko koliko on, kao čovek i kum, može da podnese, ali ovde se, čestnejši publikume, ne radi o – u konačnoj analizi zasluženoj – sprdačini sa Tomom, nego sa državom Srbijom, to jest sa onim što je od nje preostalo nakon krvavog pira iz devedesetih.

Ja pomenuti performans posmatram kao krajnje ishodište skomračne politike predgrađa koja se može sažeti u samo nekoliko reči: otimaj tuđe, ne daj svoje; kad si silan – udri, ne štedi; kad tebe udaraju – kukaj do neba i žali se na nepravdu. Otvoreno zagovarajući tu politiku, Šešelj je vaktile namakao blizu dva miliona glasova, a nešto manje otvoreno je zagovarajući, Džumhurbaškan je namakao dovoljno glasova da zasedne u Prezidencijalni konak sa novom titulom – Jego sprdatelstvo. Šešelja što se tiče, on će, kako stvari stoje, završiti onako kako je i počeo – arlaukanjem na početku Knez Mihailove. A kako ćemo završiti mi, građani države u kojoj se sedište predsednika Republike pretvorilo u cirkusku šatru, to je već filozofsko pitanje. Ima tu još jedno pitanje: ko se to, samo ako li mu dune, neće otcepiti od države koja, na čelu sa predsednikom, strepi od jednog jedinog siledžije, makar to bio i kum?