Lepo sam ja i blagovremeno govorio: preambula će pojesti Ustav, a odsutno Kosovo će uništiti Srbiju. Sa tim, cenjeni publikume, Vatikan, Kominterna, Brisel i Vašington nemaju nikakve veze. Druge stvari su u pitanju. Pa ću – koliko mi skromne moći dopuštaju – pokušati to da objasnim. U jednoj od nedavnih kolumni citirao sam kinesku izreku koja kaže da ispravna sredstva u rukama pogrešnih ljudi daju loše rezultate. Naši, dakle, pogrešni ljudi svojevremeno su se dokopali ispravnog sredstva, to jest, ustava i zato ustav sada ne funkcioniše, a država se polako ali sigurno raspada, povlači se pred šačicom huligana, nestaje na jarinjskim barikadama, u međuetničkim sukobima u Temerinu, u sveopštem beznađu, rezignaciji, lopovluku i još sveopštijoj otimačini.
Država, naime, ne može da funkcioniše bez ustava, a ustav ne može da funkcioniše zato što nije napisan iz ustavotvornih pobuda nego zbog famozne preambule i moronske namere drljavog ustavopisca da odavno izgubljenu teritoriju sačuva na papiru. Osim toga, ustav je donesen pomoću referendumske krađe. Pa šta sad, reći će rodoljubi, vrlo važno, u pitanju su viši interesi. Aha! Biće reči i o višim interesima.
Ako su za ovu javnost i njenu političku elitu referendumska i izborna krađa nešto normalno i poželjno, to uopšte ne znači da stvar tako stoji na lestvici vrednosti jednog višeg poretka stvari. Taj „viši poredak stvari“ neprestano pokazuje da se lopovlukom i pokvarenjaštvom ništa ne može postići: samo pogledajte sudbine ovdašnjih znamenitih lopuža i pokvarenjaka i sve će vam biti jasno. Ali, džaba! Naši pogrešni ljudi su čvrsto uvereni da je primenom pogrešnih sredstava moguće postići poželjan cilj.
Osim što su pogrešni, naši pogrešni ljudi misle i da su nezamenjivi. Neprestano nas uveravaju da bi i Srbi i Srbija otišli do đavola samo da nije njih koji nedremano (i po skupe pare) bdiju nad našim sudbinama. Uvek su uz narod, ali nikako da maknu iz Beograda. Dobronamerni ljudi i (retki) dobronamerni političari neprestano apeluju da se sumanuta politika menja, što je potpuno pogrešno: ovde politike u pravom značenju te reči uopšte nema. Da bi politika bila moguća, potrebno je da postoji država Srbija, a ona – osim kao provizorijum – ne postoji jer se ne bavi državnim poslovima nego rešavanjem plemenskih psudomitoloških problema.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
