Lepo sam ja onomad rekao da će sledeći građanski rat početi u nekom autobusu GSB. Odavno već imam privilegiju da ne koristim usluge rečenog JP, ali su mi još u sećanju žive uspomene na horor scene iz vremena kada sam se putevima zemaljskim morao prevoziti liderom regiona u gradskom prevozu.
Bivao sam u više navrata ispovraćan, onako mučki, s leđa, dvaput-triput sam odžeparen, šoferi ponoćnih buseva su mi se često najebavali majke, popio sam nekoliko šamarčina od devojaka koje je neki drugi, seksualno neuravnoteženi putnik štipnuo za dupe, a sto sam puta stajao na jednoj nozi i disao na škrge, e, cenjeni publikume, to ni moj eventualni dolazak u posed nekog luksuznog BMW 7 ne bi mogao izvaditi. Traume iz mladosti su neizlečive.
Ali vo vremja mojih GSB-ovskih, umal ne rekoh KGB-ovskih, kalvarija, ipak nije sve bilo tako postistorijski crno. Navataju li te, recimo, bez karte, ondašnji ridžovani, slični onim milicajcima „nedoraslim umnoj patnji“ iz Branine pesme „Čistilište“, najčešće nisu bili nakraj srca. Uzmu ti ličnu kartu (što sam oduvek smatrao nezakonitim činom, ali se nisam bunio), napišu nekakvu prijavu, ali dozvole ti da se odvezeš do nekog prigradskog Pičkovca u koji si se zaputio. Ovako su računali: Miško će kartu platiti višestruko više, pa nek se vozi.
Jednom mi se čak dogodilo da me je neki duševni ridža, onako iz daleka procenio kao nesolventnog, pa me zaobišao. Napravio se lud. Srbija je, što bi rekao Davičo, velika tajna.
Dolazak demokratije je sve to iz promena promenio. Nema više plaćanja karte na poček, nema više ulazaka na sva raspoloživa vrata, nema, ukratko, ni traga od orijentalnog javašluka koji nam je – sad sam siguran – više pomogao nego odmogao. I šta onda biva? Kada ljudi koji ne znaju nikakvog reda krenu da zavode red, to za rezultat ima deset puta veći nered. Ridžovanima je sad pri ruci i takozvana komunalna policija, pa nedisciplinovani putnik očas dobije preko onog organa koji je uvek u blizini dima. Što se neki dan i dogodilo. A rašomonski spor ko je koga tukao, još u toku.
Na Crven Ban, nekako u isto vreme nestao nam je i jedan Englez. Propao čovek u zemlju. Podigla se neviđena furtutma. Ej, more, kod nas se pronađe Japančevo biciklo, kako da se ne pronađe ceo jedan Englez, koji, kako se ispostavilo, uopšte nije bio nestao, nego malo popio, pa se tetovirao, pa spavao po parkovima, družio se sa nekim finim svetom, pa mu na kraju Prodigy platio hotelski račun, iako u hotelu uopšte nije spavao. Englez je, kaže, pio Rubinov vinjak. Eto ti prilike da naši ekonomski ambasadori plasiraju domaći brend. A evo im i slogana: Pij vinjak, džabe će te tetovirati, a račune će platiti Prodigy.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
