Jogstvo i komesarstvo

„Jogin“ je, saglasno Kestleru, povučen, samozatajan, ne veruje u angažman, niti u mogućnost promene bilo čega delovanjem spolja, dočim je „komesar“ njegova sušta suprotnost – sav je od akcije, sav od ideologije i sav od angažmana. Uzmimo neke primere. Borhes je, recimo, tipični jogin, a Sartr tipični komesar. U našoj avliji imamo jogina Andrića i komesara Krležu. Mnoge su razlike među pomenutom spisateljskom gospodom, ali jedna stvar im je zajednička – svi su odlični pisci. U stvarnosti, čisti „jogin“ i čisti „komesar“ su čiste fikcije. Ima tu mnogo međutipova i nijansi. Osim toga – kako je to svojevremeno lepo primetio Tvrtko Kulenović – neki antikomesarski autori (Orvel i Kestler) povremeno zazvuče baš onako, komesarski.

Nevolja je što su poslednjih decenija i jogstvo i komesarstvo spali na vrlo niske grane. Jogini su praktično nestali iz javnog i kulturnog života, a ako ih i ima, klone se Fejsbuka i Tvitera kao đavo krsta, pa se za njih i ne zna. Ali je zato komesarstvo – i levo i desno – doživelo pravi bum. Glavne karakteristike današnjih komesara su slepilo za nijanse, rigidan stav i pravednički gard. Prionu ti, tako, naši komesari uz neku veliku ideju – antifašizam, recimo – privatiziju humanost, okupiraju istinu i – eto ti moralnih gromada, koje se – privatno – često ne poklapaju sa idealizovanom slikom o sebi. Hajde, čisto da ne kažete da pljujem „po svemu što je srpsko“ (i drugosrpsko), priznaću da su i evropski komesari isti takvi. Na jednoj, recimo, strani Bernar Anri-Levi– Desni (vrlo tanušan filozof) osipa drvlje i kamenje po Srbima, na drugoj Peter Handke (inače sjajan pisac) Srbe okiva u bajoslovne zvezde. Srbi, opet, iz dubine duše mrze Levija, a Handkea naprosto obožavaju. Meni i jedan i drugi dođu nekako na isto. Da ne bude zabune, ja lično spadam u komesarski tip – da nije tako, ne biste vi čitali ove redove – ali mi je povremeno muka od hiperaktivnih, međunarodnih komesara koji rade na veliko, sa idejnim aglomeracijama i sa čitavim narodima. Nekako mi se čini – ne znam kako stvar stoji sa vama – da u centru modernih komesarskih vaseljena ne stoje objekti vrhunske komesarske brige – ideje, „prava“ i narodi koje zastupaju – nego njihova „ja“ i njihove guzice. Ne mislim pritom na materijalnu korist. Psihologija je u pitanju. Sva, naime, „ja“ i sve guzice teže udobnosti, uvažavanju, dostojanstvu – tu izuzetaka nema – a najlakši način da se stekne udobnost, uvažavanje i dostojanstvo jeste javno zastupanje apstrakcija koje lepo zvuče, ali u suštini ne znače ništa. Niti su u stanju išta da promene. Drugačije bi ovaj svet izgledao da su komesari onakvi kakvima se predstavljaju.