Jugovina, bato

Eh, čemu. Prokletom mobilnom telefonu i sveopštoj umreženosti. Nema više ni „p“ od privatnosti. Prdneš u Podgorici, čuje se u Budimpešti, s tim što prdež u Pešti odjekne stostruko jače. Zašto to meni smeta? Zato, braćo i sestre, što puno držim i do svoje i do privatnosti svojih bližnjih. Nikada mi, recimo, na pamet nije padalo da bližnjima postavljam pitanja, a da zašto sede sa Jankom ili Markom, ali bližnji se ne drže tog pravila. Dok sam sedeo u Podgorici, na teškoj jugovini, mobilni mi se beše usijao. Otkuda ja sa Petrom? Otkuda ja u Virpazaru? Zašto nisam u Beočinu? A znate li vi šta je uzrok ogromne većine ovosvetskih problema? Negledanje svojih poslova i zavirivanje u tuđi tanjir i čašu. Ja sam, u granicama svojih moći, pokušavao da nešto promenim na stvari, ali sam po običaju džaba krečio. Telefon je zvonio i zvonio, primao sam komentare i reagovanja. I to stoički! Ali nije da se nisam pitao – šta meni sve ovo treba? Zašto ja poznajem ovoliko ljudi i zašto toliko ljudi ima moj email i broj mog mobilnog telefona? Da stvar bude interesantnija, velikoj većini davalaca primjedbi moja malenkost uopšte nije lično dala ni email ni broj mobilnog. To mi je, da kažemo, povratilo poljuljanu veru u komentatore. Pa im se ovom zgodom izvinjavam. Fini je to svet. Nikome, u stvari, ne smetaju. Opet sam promenio mišljenje. Sada se zalažem za nesmetano komentarisanje. Zato će ova kolumna biti malo kraća nego inače. Pun mi je Crven Ban medija. Ako razumete šta hoću da kažem. Isključujem mobilni, kompjuter ne otvaram do ponedeljka ujutru. I ja imam dušu.