Njegovo visokoblagorodstvo, prezident srpskog naroda i senata, blagoizvoleo je u u nedelju dati intervju provladinoj i pronjegovoj „Politici“ u kome je umirujućim tonom saopštio da je „bezbednosna situacija u Srbiji stabilna“, da „huligani neće vladati Serbijom“ i, najposle, da će, ponovi li se desetooktobarski belaj, narodna milicija pokazati zube i upotrebiti „sva raspoloživa sredstva“. Razložan je, prezidet, ka i vazda. Zna on dobro, kao što svi donekle upućeni ovde znaju, da huliganska falanga nema kapaciteta da osvoji vlast i da ga istera iz pustoline na Andrićevom vencu.
Ta mračna ekipa, koju čini šareno društvo sastavljeno kako od akademika, tako i od drumskih razbojnika, nije imala snage ništa da osvoji ni u vreme kada je raspolagala vojnom silom. Zasnovana na jednoj potpuno izopačenoj i plitkoumnoj ideologiji, ona je bila u stanju isključivo da razara. Kada su potrošili municiju i pride dobili preko njuški, prestali su da razaraju okolinu i počeli da uništavaju Srbiju. Kako iz intervjua vidimo, prezident ima snažnu želju da promeni stanje stvari. Ali, puste želje…
Kada bi se recimo ozbiljnije zadubio u sadržaje novine kojoj je dao intervju, prezident bi mogao da zapazi jednu veoma čudnu stvar: „Politikine“ strane su širom otvorene za publiciste, istoričare i analitičare, ideologe upravo onih snaga protiv kojih Jego Sijatelstvo namerava da povede ljuti boj. Tu, s vremena na vreme, možemo pročitati somnabulije onog veselnika Đuretića ili epohalne misli akademika Ekmečića (kome sam i ja dao nešto prostora u mom novom romanu, ali pod imenom Pekmeščić), akademika koji neprestano ponavlja da ćemo ostvariti svoj „nacionalni interes“ samo ako uložimo 250.000 mrtvih. Tu je i neizbežni Đorđe Vukadinović koji sa stranica „Politike“ podržava i brani upravo one koji su pre neki dan uždili prezidentov Politbiro.
To je, valjda, demokratija. Ja, međutim, mislim da nije. Ni u snu mi ne pada na um da pomenuta gospoda – a nisu jedini, samo su reprezentativni – nemaju pravo da publikuju svoje skomračne nebuloze. Mogu to do mile volje raditi o svom trošku ili o trošku svojih navijača i simpatizera. Imaju, uostalom, na raspolaganju dovoljno privatnih glasila takve provenijencije. Nekako mi nije demokratski da svoju subverzivnu rabotu obavljaju o trošku poreskih obveznika koji su većinski glasali za zapošljavanje, mir, prosperitet, a ne za divljanje i razaranje srpskih gradova.
Budući da sam siguran da se takvo stanje stvari neće promeniti, sklon sam da poverujem članku iz „Blica“ u kome se tvrdi da ne postoji politička volja za istinski obračun sa političkim kriminalom. Svako je tu nekom rođak, nekom pašenog; svako tu nekom daje neku kintu, a neko od nekog je prima; previše je tu kičerske sladunjavosti, isuviše je tu burazerske običajnosti da bi iz takvog stanja stvari trebalo očekivati neki napredak. Jok, more. Ništa od tog posla. Ne znam samo zašto se antiglobalisti i antiimperijalisti brinu. Kakva Evropska unija, kakvi bakrači.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
