Kandid ili optimizam

(Ibi)

ON:

E, samo nam je ovaj sneg falio. Taman smo se dogovorili da idemo u Nemanjinu i polegamo kad udari ovaj kijamet. Šta sad? More i sekire da padaju mora nešto da se uradi, ovako više ne ide. Dogorelo do nokata! Juče nam isekli struju, nismo platili osam meseci. Odakle, bre, da platim kad već tri godine platu ne primam, fabrika nam otišla na doboš a mi radnici na ulicu. Žena prodaje turske gaće na pijaci pa od toga namičemo, tek da ne poskapavamo od gladi. Sreća te dece nemamo, ne znam kako bih gladnoj nejači u oči pogledao. Ama, sreća je, opet, i to što imam mog Dragomira a on invalidsku penziju. Radio moj Dragomir, ćale moj, udovac, rmbačio u našoj fabrici od kako je sagrađena, tu je i zdravlje izgubio, tu penziju zaslužio. I sad, žena i ja, bizgov, svakog meseca čekamo deseti i dvajespeti, čekamo da poštar donese Dragomiru penziju pa da vidimo šta ćemo. Jedanaest hiljada iz dva dela. Po celu noć ne spavamo raspoređujući te pare. Za ćaletove lekove mora da bude, ali što, bre, puši?

Kolega Raca u još goroj situaciji – troje dece, nezaposlena svastika, izmatufeli deda… Predlagao da nabavimo jednu poveću dasku-colovaču pa da se zakucamo, cela naša smena da ekserima prste zakuca, Žile Bradva hteo da se polije benzinom i zapali kao oni Arapi dole, ali posle se opametiše i eno ih sad rade biste po parkovima.

Eh, kurate sam ti ja sreće, svi mi, svi koje znam… Da nije ovog Dvora, ubio bih se, majkemi…

Kandid Tadić: Veselo, veselo, veselo! Optimizam je pretpostavka uspeha, optimizmom stvaramo osnove za rast životnog standarda. Evo, i mene boli peta pa ništa…

ONA:

I, šta sad? Evo, diplomirala sam, naučila engleski, završila računarski kurs, prijavila se Birou za zapošljavanje, upisala u nevladinu organizaciju, konkurisala na stopet mesta i – ništa. Sedim u devojačkom sobičku kod tetke nadžak-babe i gledam u plafon. Pošto televizora nemam. Ni kompjutera. Ni dečka, bre, nemam. A nemam ga zato što nemam para za šminku, nemam para za garderobu, nemam para za izlazak… Gde ja i da upoznam nekog muškarca? U biblioteci? Pa ti u biblioteci su slepci kao i ja. U parku? Klošari. Na ulici? Po ovoj bljuzgavici?

Htela sam ja da se vratim kući, ali ćale tehnološki višak, nervozan, hukće, keva mu pezi, nemaju ni za lebac. Malo mesto, svi se znaju, šta, treba da me sažaljevaju? Ne, ne, ostajem ovde kod kevine sestre dok me babac trpi. Ostajem a ne znam ni zašto, ni šta ću…

Dođe mi, bre, da se ubijem, ali neću, večeras je Izbor naše pesme za Eurosong. Valjda će tetka da me pusti da kod nje gledam prenos…

Kandid Cvetković: Treba da izađemo iz filozofije katastrofizma. Pesimizam i nezadovoljstvo nikako nisu saveznik u borbi za bolji život. Optimizam, optimizam, optimizam!

ONO:

Ovaj život – kakav smor. Kod kuće matori u bedaku, nema kinte, nema hasa, svađa, frka, njesra… Šveca pukla sa faksom, dala po vutri, cima se sa nekim likom, utoka, kajla, čizmaci… Nekad je u školi bilo široko, a sada ovi čemeri kao štrajkuju, kao skraćuju časove, kao oni bi veće tepla, a ovamo se tresu za posao, usrali se da ne popiju šutku… I na ulici smarači, nigde kinte, nigde neke frke, da se kontiške pale, da se derpe biju…

Dogovaram se sa Urketom da se briše, da palimo odavde, da se čupamo iz ovog bljak-bedaka pre nego što postanemo kao naši matorci… Zombi…

Samo da mi danas upali Bajern – Borusija, iz keca u kec…

Kandid Đelić: Ima razloga da budemo optimisti. Početak ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju samo što nije, a to znači da se proces proširenja Evropske unije nastavlja koracima od sedam milja. Što, opet, znači da već sada možemo da zapevamo Nikom nije lepše neg je nam!

On, Ona, Ono: Nikad gore.

Kandidi: Glavu gore!