Klečanje medija

Najavljena je njegova smena po kratkom postupku, iako se Gašić verovatno neće politički zamonašiti ili vratiti keramičarskom zanatu – inače mnogo pristojnijem i poštenijem poslu od ministrovanja aparatom prinude i sile. Ovaj naprasni politički ostrakizam jeste nešto za pohvalu i aplauz, uprkos tome što značajan deo javnosti baš i ne razumeva u čemu je tačno stvar, zašto su se svi uzvrištali, i zašto fazon nije smešan.

A nije smešan. Naime, da je ministar rekao „Što ja volim taj oralni seks“ – bila bi to samo još jedna preterano informativna i pomalo neobična izjava nakon posete Prvoj petoletki u Trsteniku. Ali, i ministar je samo čovek sklon erotskom občvakanju, što je ljudsko nije mu strano, a o prikladnom vremenu i mestu za takve izjave se može raspravljati. Naravno, kontekst jeste bitan, a za ovo je primeren onaj kafanski u teškoj provinciji, između vinjaka i škembića u saftu. Ovo „može mi se“ brisanje razlika među kontekstima po sebi dovoljno svedoči o političkoj osionosti, odsustvu (samo)kontrole i bašmebrigizmu nosioca javne funkcije. Međutim, njegova upotreba glagola „klečati“ i rodno senzitivnog vokabulara („novinarka“), koliko god podstaknuta situacijom, pre svega je aludirala na odnos seksualnog potčinjavanja sporne dobrovoljnosti. Uz to, „lakoća“ sa kojom se „kleči“ implicirala je seksualni promiskuitet medijskih delatnica. Uostalom, i bez prenaduvane semantičke analize, svima je jasno šta je pesnik hteo da kaže.

I sad, ministar će verovatno popiti oštru kaznu, kako i dolikuje, u čemu je tačno problem? Nije li ceo slučaj indikator približavanja (Vlade) Srbije nekakvom modernom svetu koji se sa dobrim razlozima uvija pod mekim pendrekom političke korektnosti? U pristojnim društvima, mnoge su političke, medijske i popkulturne karijere okončane zbog sličnih nepristojnosti, omaški i odurnih odušaka u vidu „crnčuga“, „ženturača“, „pedera“ i ostalih zadrtarija. Istinski problem je u tome što je Gašićev seksistički i džiberski ispad samo još jedan primer ili izraz opšteg i uobičajenog načina ophođenja vlasti prema novinarima i novinarkama. A jedini njegov greh sadržan je u tome što je takav modus operandi umotao u nešto erotsko, seksualno ili felaciono. U pitanju nije bila samo mačistička naduvenost, već i ona politička. Vlažni san o novinarkama i novinarima kao pružaocima ugođaja za vlast. A to je san koji sanjaju – i o njemu u kamere poodavno govore bez dlake na jeziku – i mnogi drugi nosioci vlasti u Srbiji.

Drugim rečima, vodeća tema komunikacije Vlade Srbije sa javnošću odavno je motiv odsustva priznanja i orgazmičkog oduševljenja od strane medija za napore, reforme, uspehe i samopregor iste Vlade. Gotovo svaka konferencija za štampu ili intervju nosioca političke vlasti u Srbiji praćena je kukumavčenjem i/ili kritikom novinara koji neadekvatno izveštavaju, stalno nešto rovare, iznose neistine ili ogoljeno lažu, žale se na (auto)cenzuru, podrivaju poredak, ili čak udaraju na državu. Nekada se ova kritika upućuje i stanovništvu u celini, umotana u narative o ispraznom kritizerstvu i hroničnom nezadovoljstvu koji se tumače ovdašnjim „mentalitetom“. Kao da nezadovoljstvo i društvena kritika nisu racionalni refleksi osiromašenih i mislećih ljudskih bića, već stvar nekog nakaradnog i iracionalnog nacionalnog karaktera. Poput razmaženog deteta koje se bori za komadić roditeljske pažnje, svaka autoreklama postignuća Vlade sa sobom donese i implicitnu ili eksplicitnu „prozivku“ ili disciplinovanje medija – zašto ne izveštavate o našoj superiornosti, zašto samo kritikujete, avaj, zašto nas ne volite? Grubo rečeno, novinari i građani Srbije, zašto već jednom ne kleknete i ne dozvolite da vas obliju uspesi Vlade Srbije? Gašić je simbolički rekao isto ovo – i to je bio njegov mračni predmet želje koji mu je skliznuo sa jezika.

Po istom principu, a uz različitu nijansu, predstavnici vlasti su već bili spočitavali koješta Oliveri Kovačević i Slaviši Lekiću, optuživali CINS, BIRN i KRIK, kritikovali N1, Vreme i Danas, i mnoge druge medije i njihove branioce poput Saše Jankovića ili Dunje Mijatović. U tom duhu, poseban bizarluk predstavljaju nagi pritisci i disciplinovanja medija koje mnogi (drugi) ministri i narodni poslanici uvijaju i tezno zamenjuju u sopstvenu slobodu govora i pravo na mišljenje i stav. Iza ovakvih tvrdnji paradira zamisao da mediji treba da služe jedino kao protočni bojleri za stranačka i vladina saopštenja, što je mnogo malignije od jednog mizoginog prostakluka. Dok percepcija i klizeća transformacija kritički orijentisanih medija u narodne neprijatelje implicira opasno jednačenje po zvučnosti između vlasti i države. A medijska kritika vlasti nije isto što i medijski atak na državu – jedno je uobičajen posao novinara, a drugo puč ili veleizdaja. Ali kada se vlast izlije u mozak, dešava se apsolutizam u „država, to sam ja“ maniru. A pošto živimo u Srbiji, a ne recimo Francuskoj, dotični apsolutizam i ne biva naročito prosvećen. Nedavne nemušte izjave narodne poslanice iz redova Pokreta socijalista najbolje ilustruju ovo hronično nerazumlje i konfuziju mozga kada je reč o podeli društvenih uloga između medija i političara. I zapravo su skandaloznije od ministrovog tinejdžerskog glumatanja frajera pred kamerama.

Zato je „odani“ Gašić ispao kolateralna šteta jednog privida političke pristojnosti u Srbiji, te prva žrtva najavljenog otpuštanja iz javnog sektora. I zbog toga u ovoj najavljenoj smeni nešto smrducka, iako bi morala da se dogodi i dobro je ako hoće. Naime, nije (toliki) problem u tome što ga svojevremeno nije ražalovalo posle tragedije pada helikoptera, ili zato što je bio u sukobu interesa kada je kao gradonačelnik Kruševca verovatno ugovarao poslove sa firmama svojih bliskih srodnika, ili se bio oglušivao o zahteve zaštitnika građana, ili kada je državnim novcem kovao zlatnike sa svojim likom, pa čak nije ni u tome što je sebi dozvolio seksizam u javnosti.

U tom smislu, ovaj slučaj pritisaka i disciplinovanja medija je politički nekorektan samo zato što je bio vulgarno polnog karaktera. Zbog toga što je u pitanju bio tabu koji je pogodio i uzdrmao žicu čaršije nazvane građanskom pristojnošću. Ali su one manje putene i manje erotske penetracije u čast i obraz novinara naša svakodnevica. I sam je ministar, samo jedan dan nakon svog incidenta, sazvao konferenciju za štampu na kojoj je opet ponizio novinare, ne dozvolivši im da mu postavljaju pitanja. To jest, da rade svoj posao, a on nije copy/paste izjava i saopštenja političara. Time je iznova poručio da novinari mogu da mu, pa, kleknu. A ovo već nije bila nespretna omaška. Dakle, da li sve to znači da su dozvoljeni ili amnestirani oni pritisci na medije koji ne impliciraju rajsferšlus, već su posve zakopčani i lepo vaspitani? Obrazloženje za smenu Gašića bilo je nedvosmisleno: uvreda žena. Ali ovo je istovremeno bila i uvreda novinarkama i novinarima – profesiji, a ne polu – a o njoj se malo govori. Dok usput ima i nečeg duboko patrijarhalnog i paternalističkog u ideji pompezne odbrane i viteške zaštite „slabijeg pola“ od ministara sa jezikom bržim od pameti. Gašić, čovek sa zanatom u rukama, smenjen je zbog svoje seksističke i mačističke nepristojnosti. A šta ćemo sa onom političkom?

S tim u vezi, izraelski filozof i demokratski socijalista Avišaj Margalit ponudio je zanimljivu konceptualizaciju „pristojnog društva“. Za njega, pristojno društvo je ono društvo čije institucije ne ponižavaju ljude koji se nalaze pod njihovom vlašću, kao i čiji građani ne ponižavaju jedni druge. Pomalo cinično i pesimistično, Margalit smatra da je pravedno društvo uzvišeni, ali i teško ostvarivi ideal sadržan u ravnoteži jednakosti i slobode. Od njega ne treba odustajati, ali ono što svakako možemo uraditi tokom naših života je stvaranje pristojnog društva danas. U pitanju je društvo lišeno ponižavanja i etiketiranja drugih i drugačijih ljudskih bića. Umesto dostizanja pravde, važno je izbeći nepravdu – izbegavati zlo, umesto potrage za dobrom. U tom smislu, pristojnost je najčešće na udaru od strane institucija kao što su zatvori, policija, vojska i državna bezbednost. A politička pristojnost ostvaruje se poštovanjem privatnosti, punom zaposlenošću, građanskim pravima, te slobodom štampe i javnog izražavanja. A kako to naše društvo, odnosno država i njene institucije stoje po ovom pitanju neponižavanja svojih građana? Nije li novinarstvo koje je svedeno na servisiranje vlasti jedno trajno nepristojno i političko poniženje?

Ideja da i novinari i novinarke treba da kleče ili se saginju pred vlašću svakako nije u duhu pristojnog društva. Ali uobičajeno klečanje medija bez seksualnih aluzija predstavlja mnogo dramatičniji problem društva koje želi da bude u društvu – pristojnih. Zbog tabua oralnog seksa, tragični slučaj Bratislava Gašića preti da amnestira ostale slučajeve nedoličnog ponašanja vlasti prema novinarima. I u tome je kvaka cele problematike. Naprosto, ovaj ministar nije jedini krivac za zamisao o medijima koji otvorenih usta treba da gutaju ono što im vlast servira. Da kleče, ćute, saginju se i ne postavljaju pitanja. Brutalna politička nekorektnost i grubi prostakluk su suvisli razlozi za političku smenu u pristojnim društvima. Ali u društvima koja to nisu, na delu je iluzija pristojnosti. Ne dozvolimo sebi da pokleknemo.