Poslednjih nekoliko dana sam se, čestnejši publikume, ponovo odao istraživačkom novinarstvu, ali ne u za “Famozno” uobičajenom zajebantskom maniru, nego malo ozbiljnije. Na to me je navela erupcija otvorenog medijskog divljaštva koja je izbila nakon otkrivanja ubice maloletne T. J. Da, da, tako je po zakonu sve vreme trebalo pisati ime i prezime maloletne devojčice. To što je T. J. mrtva – u stvari tim pre – nikome ne bi smelo da daje za pravo da zadire u njenu privatnost i intimu. Naše krvoločne žutare, naravno, na to nisu davale ni pet para – tiraž, bato – ali nije se bogme ni cenjeni čitalački publikum pokazao u mnogo boljem svetlu, što je stvar koja me je u pravi mah iznenadila dok se nisam lupio po čelu i opsetio se da krvoločne žutare ne bi opstale da u cenjenom publikumu ne postoji potražnja za krvoločnim sadržajima.
Ipak, veći deo krivice je na žutarama – pred kraj ću pokušati da objasnim zašto – a najveći je na našoj političkoj klasi (svih boja) koja je – zarad žutarske podrške i mogućnosti da u javnost besplatno upumpavaju dubare – žutarama izdala licence to kill. Zato pre neki dan i napisah da su tabloidne novindžije moćniji rendžer od Overlorda i Overlordovih uveoca. Kako rekoh, ovih dana pažljivije nego inače zagledam naslovne i unutrašnje stranice žutara i primećujem da na njima – osim ono malo nazovi-političkih tema – dominira ilustrovano nasilje. Nasilne smrti, nasilničke vožnje, nasilničke tuče, nasilnički sportovi – rekao bi onaj Marsovac da se u zemlji Srbiji osim nasilja ništa drugo ne događa. Što, naravno, uopšte nije tačno, samo što je nasilje – uz blagoslov politikanata i uz sasluživanje novindžija – postalo veoma šik. Znam da ne volite jugonostalgiju, ama moraću da se vratim malo u prošlost. Kad bi, recimo, pre dvadeset pet-šest godina bilo koje srpske novine objavile vest da je policajac u nekom selu pored Kosjerića upucao dobroćudnog psa? Da je stvar bila obrnuta, da je pas upucao dobroćudnog policajca, to bi već bila vest. Ali ako bismo upitali nekog žutonovindžiju, a da zašto je objavio tu vest, on bi, belćim, rekao da je to učinio da bi sprečio da se takve stvari ubuduće događaju.
Ja, pak, mislim – a ima ih podosta koji se slažu sa mnom – da izveštaji o zločinima i te kako utiču na povećanje broja zločina. Ne ide to, naravno, kao u američkim filmovima B produkcije u kojima manijak pročita u novinama da je drugi manijak zadavio prostitutku, pa onda i on krene u akciju. Ali ide ovako: Obični, normalni ljudi, dakle nipošto manijaci, koji su godinama (sada decenijama) izloženi bujici ilustrovanim vestima o nasilju, s vremenom na nasilje oguglaju, a zločin nastaje upravo iz oguglalosti, to jest iz emocionalne i moralne otupelosti. Posle, kad đavo dođe po svoje, kao što je nedavno došao, džaba su krečenje poušaji da se to žalosno stanje zabašuri zahtevima za ponovno uvođenje smrtne kazne. Nastavak u sledećem broju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
