E, dobri moj publikume, sledi poučna priča. Načuljite uši. Trevi me juče jedan stari drugar rodom iz mojih krajeva, odvajkada „nacionalno svestan“, hoću da kažem još od onih davnih vremena u kojima je turbopatriotski dr Antonić bio komitetski famulus, a u kojima je Vučela, da kažemo, bajagi bio „nova levica“.
Odavno ga nisam video, pa se obradovah. Kako si, šta radiš, kako žena, kako đeca (zemljaci, pa govorimo u dijalektu), jesi li za kafu, jesam, al ja da platim, e nećeš, vala, nego ću ja, e nećeš, vala, da ti je sir ko kajmak, aman nemoj da crvenim, ja ću platiti, oćeš Crven Ban moj. Nemoj mi Crvenog Bana, sunce ti krvavo. I sve tako neke teške zapadnosrbijanske reči i dela. Padoše neprijatni idiomi, dogovorismo se nekako da on plati piće i sedosmo u takozvanu baštu iz „bogate prestoničke turističke ponude“.
Tako je to nekada u Užicu išlo, cenjeni publikume: ajmo na kafu, pa odemo na kafu i kafu popijemo posle tri dana (bivalo je i više, samo da znaš uncle Keith) i posle samo bog zna čega, ali etikecija je u pitanju. Ajde, da vidim užičkog majčinog sina koji bi u osam sati ujutru navatao društvo predlogom: ajmo na vinjak. Ne, ne, ne, tako se to nije radilo. Apsolutno ne. Ajmo na kafu, pa šta nam bog da. A višnji ko višnji, nekada davao, nekada uzimao. Nedokučivi su putevi gospodnji.
I, šta da kažem? Drug tradicionalno nezadovoljan, frustriran, a ni ja ni za dlaku nisam bolji. Umesto kafe na koju smo krenuli, pijemo viljamovku i, iskren da budem, nemamo bogzna šta reći jedan drugom. Verovatno sav cenjeni publikum zna taj osećaj: dva tri kurtoazna pitanja, pa muk. Tako bi bilo i sa mojom malenkošću i sa mojim drugom da drug, na Crven Ban, nije tog dana prošao Lominom ulicom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
