Lov na Brankicu

Pisao sam već ovde o tehnici njihove vožnje, naročito o pratećim kolima koja zajašu i levu i desnu traku i – jureći najmanje 180 km/h – raščišćavaju sve pred sobom. Glavešina, cenjeni publikume, jednostavno mora da prođe, a vi – putnici namernici – snalazite se kako znate i umete. Sad će neki drkadžija da kaže – pa tako je u svim državama ovog sveta. Da bi država funkcionisala, funkcioneri moraju da budu bezbedni, što je, fakat, tačno, ali je isto tako tačno da u većini država ovog sveta funkcioneri brinu i o bezbednosti građana.

Što naši nerado i nekako preko Crvenog Bana čine. Imam na umu slučaj Brankice Stanković. Ovdašnja javnost je načelno znala da se Brankica Stanković gadno zamerila i političkim i klasičnim kriminalcima i da već godinama živi takoreći pod stražom, ali tek kada je Stankovićeva tu, nedavno, objavila knjigu „Insajder, moja priča“, saznali smo i mnogo neprijatnije detalje. Kao prekaljeni čitalac koji – da kažemo – skrozira i podtekst, ja sam iz tog štiva saznao mnoge čudne stvari. Može biti da u mojim čitalačkim saznanjima udela imaju i paranoja i imaginacija, ali sam stekao snažan utisak da država Srbija – a naročito njen pravosudni sistem – pomalo zaziru od kriminalaca. Nije to bio kraj mojim utiscima. Takođe mi se javilo da su mnogi srpski državnici i deo kadiluka manje-više otvoreno na strani kriminalaca. Iz recimo Brankičinih opisa sostojanija u sudnicama, iz opisanog ponašanja kadija i kadinica, neutralni čitalac sa Marsa bi morao pomisliti da je u tim sporovima okrivljena Brankica Stanković, a ne čisto formalno utuženi nepočinitelji. Šta da se radi? Pretpostavljam, dame i gospodo, da kadije i kadinice, kako i dolikuje državnim ljudima, čitaju državotvornu Politiku i da su, sledstveno, potpali pod uticaj čuvene Smajlovićke, koja smatra da je Stankovićkina ugroženost lažna. Umesto da se Vuku Jeremiću obezbeđenje udvostruči, ljudski resursi se traće na tamo neke novinare koji u svojim emisijama remete čaršijski red i mir. Lepo je i dalekovido Jovan Dučić govorio ( i pisao) da su naše zle kobi cincarska čaršija i seljačka politika, ali su priređivači njegovih knjiga mudro izostavili te pasuse. Verovatno zato da se ne bi remetio čaršijski red i mir. Naša čaršija voli o sebi da misli kao o metropoli, a seljačka politika sebe vidi kao svetsku. Nego, da ne bih prekardašio predviđeni mi broj karaktera, imam taman toliko prostora da napišem sitno pismo Overlordu i MUP-u. Molim, dakle, gornje naslove da ovdašnjoj javnosti objasne po kom su to osnovu i na temelju koje bezbednosne procene Jeremiću dodeljeni službeni automobil i obezbeđenje? Da li po Smajlovićkinim? Unapred zahvalan.