Menjajmo prošlost

Dakle, ovako. Zbog nekog spisateljskog posla poslednjih meseci intenzivno čitam istorije, biografije, memoare, dnevnike i proče dostupne spise posvećene devetnaestovekovnoj Srbiji. I – kakav mi je utisak? Pomalo paradoksalan, da se tako izrazim. Posle svake pročitane knjige srpska sadašnjost mi je sve jasnija, a srpska prošlost sve misterioznija. Nije to, međutim, kraj paradoksima. Kako odmičem sa lektirom, sve mi se više čini da smo – s obzirom šta se u XIX veku radilo – još dobro i prošli, a da smo ipak – da prostite – najebali taman onoliko koliko smo po prirodi stvari morali. A sve to zbog „naših posebnosti“.

Za razliku od današnjih nacionaldušebrižnika, koji nas uveravaju da smo mi, Srbi, narod najstariji, njihovi devetnaestovekovni preci su smatrali da smo mi jako mlad narod i da – posledično – nismo stasali za političke ustanove starih evropskih naroda, inače, naših vršnjaka. Sve su evropske nacije – to valjda ne treba dokazivati – nastale manje-više u isto vreme. Kao što će – kako se stvari odvijaju – sve istovremeno i nestati sa lica sveta. Što – što reko onaj crnotalasni film – uopšte neće biti šteta.

Vođeni mladalačkim zanosom, naši su drevni državotvorci dokonali da je za Srbe najprimerenija takozvana „narodna država“ koja će Srbe, je li, sačuvati od zapadnjačkog pokvarenjaštva. Da li rečeno znači da su devetnaestovekovni Srbi bili neiskvarena nevinašca, čiste, bogobojazne duše utonule u post i molitvu? Uopšte ne! Na osnovu pročitanog zaključio sam da su onovremeni Srbi bili isti – a često, bogme, i gori – od današnjih. Kakvi smo mi današnji, znate valjda i sami, da ne zalazim u sitna crevca. Ali to je već druga tema, doći će i ona na red, najpre da mi vidimo šta je to „narodna država“.

To vam je, u kratkim crtama, država na podobije seoskih porodičnih zadruga o kojima je ča-Janko Veselinović napisao mnoštvo srceparatelnih strana. Kako su funkcionisale te zadruge? Jednostavno! Na njihovom čelu je stajao „oco“, najstariji u familiji, koji je vladao autokratski. Strogo, ali pravično. Prava idila. Bilo je, doduše, etnologa koji su natuknjavali ponešto na temu da prosečan „oco“ nije bio s raskida da naguzi snajku (ili više njih, mada zbog patrijarhalnosti, ne istovremeno) i da je zbog toga dolazilo i do „ocoubistava“, ali to su, naravno, klevete i laži. Natrag na temu. Srpski državotvorci XIX veka su bili naumili – i bogme poprilično uspeli – da državu Srbiju organizuju kao zadrugu kojom bi se vladalo kao što je vladao „oco“. Autokratski! Strogo! Pravično! Srpski! A kako je to izgledalo u praksi i na šta je to izašlo, o tome čitajte u sutrašnjem broju jer prekardaših sa karakterima.