Motivacija

Za razliku, međutim, od većine srpskih ugostitelja, gazda moje kafanice ne voli buku, sledstveno čemu je čujnost radio-stanice koju (iz njemu znanih razloga) preferira, u takozvanoj sali dobrano zagušena kafanskim žamorom, ali u klozetu – tom carstvu tišine – broadcasting ječi, odbija se od zidova, bombarduje, utiče na subliminalnost, daje sve od sebe da pišonjama (i nešto ređe – seronjama) podigne moral.

  Jutarnja kafa je – znamo to zahvaljujući premudrom sajtu B92, snažan diuretik, i tako, posle dve kafe i koka-kola moradoh juče diuretičkim poslom u kafanicin nužnik, kome se uzorna higijena – čitaj ovo gazda! – ne može osporiti. Šta da vam pričam, znate kako to ide na mestu na koje i car odlazi peške. Namestio se ja pred pisoar, radim na koncentraciji, kad viđi vraga – iz etera se začu glas razdragane voditeljke. „Eto, još jedan dan je pred nama“, glagolji voditeljka, „možda vam sve ovce i nisu na broju, ali“ – poentira buduča Smajlovićka – „zar vam onolike medalje NAŠIH sportista nisu motivacija?“

  Svaka čast NAŠIM sportistima, medalje im se i dalje zlatile, ali ja – nadžak kakav sam – u sjaju njihovih medalja ne videh nikakvu motivaciju. Dapače! U trenutku slabosti i staračkog pokvarenjaštva, pomislih – grešna mi duša – da bi mi mnogo bolja motivacija bila hipotetična situacija u kojoj bi buduća Smajlovićka sišla sa radijskih visina i pridržala mi Crven Ban. Ali brzo se okanuh pustih sanja. Ali nisam se okanuo smatranja o motivaciji uspesima NAŠIH sportista. Naprotiv. Dibidus im se odadoh.

  Za šta nas to, zapitah se, motivišu uspesi NAŠIH sportista? Eh, na šta? Na masovni izlazak na ulice, na nekontrolisano arlaukanje, pijenje lošeg piva, paljenje baklji, mlataranje zastavama, na imbecilno radovanje što su NAŠI „orliči“ pokorili „najpre Evropu, potom i svet“, kako izveštava moja sve žuća žutara, „Blic“.

  Tako se radovala i time se motivisala i rimska i carigradska rulja, kada bi rulji omiljeni gladijator proburazio suparnika ili kada bi (carigradski slučaj) „plavi“ kočijaš pobedio „zelenog“. Ali čak ni u ta vremena, rimski i grčki državnici nisu u svemu tome videli „motivaciju“, nego su tome pribegavali u cilju demotivizacije ondašnjih širokih narodnih masa. Pa šta, graknuće drkadžije, časno je ići stopama Rima (i naročito) Vizantije i tu su drkadžije – donekle – u pravu. S tim što su Grčka i Vizantija motivaciji sportom pribegavali, pod starost, u vremenima opadanja, a mi kretenizmu prethodeće Zlatno doba nikada nismo imali. Niti čemo ga imati, Punktum,