Pretpostavljam da je u broju od utorka verni čitalački publikum očekivao uobičajeni komentar Utiska nedelje, a to bi mu i sledovalo da se, počem, nije dogodilo nešto što me je nateralo da se Utiskom – pod uslovom da bude intrigantan – pozabavim danas.
Šta se to, dakle, dogodilo? Krenem vam ja u svetu neđelju na neki ručak u PAP Vojvodinu (PAP=poluatonomna pokrajina), a tamo se, kao što znamo, najbrže stiže papreno skupim novosadskim pseudoautoputem. I – šta? Prolazeći pored one nedovršene trake na batajničkoj petlji, na kojoj je pre neki dan izginulo petoro mladića, ugledam na nedovršenoj ( i neasfaltiranoj) traci parkirana troja-četvora kola i nekoliko individua oba pola koje se tu nešto smucaju. Budući da se na tom mestu džada nakon lakat skretanja uliva u jednu traku, da ne bi bilo belaja, digao sam ruke od daljeg saobraćajnog istraživačkog novinarstva. I nastavio da vozim Miško.
U povratku, međutim, na istom mestu ponovo ugledah nekoliko automobila, ali ne jutrošnjih, nego nekih drugih, i takođe nekoliko spodoba koje se tu vrzmaju i u momentu ukačih da je mesto stravične saobraćajne nesreće postalo turistička destinacija (ili čak atrakcija) na koju znatiželjnici svraćaju da bi utucali nedeljnu dokolicu, da bi, pretpostavljam, doneli svoj sud (ekspertizu) o tome šta se tu događalo ili – naprosto – da bi utuvili gradivo koje su im krvoločni srpski tabloidi zadali za vikend. Nije to bilo sve. Ugledao sam u prolazu i dilbera u prepoznatljivom autfitu – šarene gaće i papuče na nogama – kako uklanja plastične prepreke ne bi li se vratio na asfaltnu džadu. Što bi – da je u blizini bilo narodne saobraćajne milicije – bilo teško delo protiv bezbednosti saobraćaja. Ali milicije nije bilo. Pa nije bilo ni dela.
Obuzeše me, pravo da vam kažem, neke crnkaste misli. Ej more! U roku od desetak dana zbog besomučne jurnjave poginulo je devetoro mladića i devojaka, tinejdžera takoreći, što je podatak koji neizbežno deprimira. Tu se, činjenica je, nešto preduzimati mora, ali nisam baš siguran da će javna streljanja auto-moto bekrija i druge oštre mere koje predlažu dežurni saobraćajni čvrstorukaši imati nekog naročitog efekta. Mrzim nategnuta sociologiziranja, ali danas im moram pribeći. Moramo se, ljudi moji, zapitati – ima li besomučna omladinska jurnjava po džadama neke veze sa naopakim sistemom vrednosti ustoličenim i zacementiranim početkom devedesetih, sistemom u kome su – između ostalog – prolasci kroz crveno semaforsko svetlo i vožnja dvesta na sat po gradu stvar vrlo „srpska“ i vrlo šik. Možda bi, za početak, kolone državničkih automobila (sa ili bez rotacije) mogle da daju primer. Jer i te kolone imaju običaj da voze dvesta na sat po gradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
