Naivčina Arčibald

Čitao sam „Čujte Srbi“ više puta, ali – pomislih u momentu – neće biti zgoreg da obnovim gradivo, pa sam je pročitao još jednom. I našao da je – kako to novindžije vole da kažu – „aktuelnija nego ikada“. Novindžije su tu u pravu. Knjižica kao da je napisana juče. Bojim se da će i kroz pedeset godina biti jednako aktuelna.

Kada sam vaktile, u ranoj mladosti, prvi put čitao Rajsa, mislio sam, grešna mi duša, da je u pitanju komunistička propaganda. Beše to vreme partijske borbe protiv velikosrpskog nacionalizma i hegemonizma, a Rajsovo pisanije se – tako sam u mladalačkoj naivnosti mislio – u nju odlično uklapalo. Nije to bilo bez neke osnove. Štampajući Rajsa komunisti su svakako imali nameru da opisane srpske mane pripišu žalosnim uslovima života u predratnom nenarodnom režimu ogrezlom u licemerje, korupciju, otimačinu, nasilje i laž. Urednici (i urednički mentori) kao da su srpskoj javnosti hteli da pošalju sledeću poruku: Evo, takvi ste, drljavi i nikakvi, bili pre nego što ste – zahvaljujući NOB-u, revoluciji i drugu Titu – postali ovakvi kakvi danas jeste, dakle – vredni, pošteni i kulturni.

Sa ove, pak, istorijske distance uopšte mi nije jasno kako je kratki spis „Čujte Srbi“ uopšte ugledao svetlo dana i kako je Arčibald Rajs – kada je knjižica već odštampana – izvukao živu glavu iz Srbije. Eh, kako? Rajs je možda bio naivan, ali nije bio glup. Knjižica (preventivno) nije štampana za njegovog života. Eto kako! Nije to kraj mojim čuđenjima. Arčibalda Rajsa – „osvedočenog prijatelja Srba i Srbije“ – ne vole samo drugosrbijanci. Isto toliko, a možda i više, vole ga i turbopatrioti svih srpskih vremena, inače žestoko nadrkani prema kritičkom pisanju belosvetskih stranaca. Vaistinu je to čudna stvar. Ako bi, počem, neki Srbin napisao ono što je napisao Rajs, momentalno bi dospeo na spisak Naših i bio proglašen izdajnikom. Rajs se nekako provukao. Ali je – i to treba reći – džaba krečio. Džaba bi krečio i da su sve srpske novinčine objavile „Čujte Srbi“. Što će reći da je ovdašnji politički (i privredni) sistem utemeljen na manama i zastranjivanjima na koje je dobronamerno ukazivao naivčina Arčibald. Evo, za kraj, jednog poučitelnog citata iz Rajsa: „Otmeno (srpsko) društvo tako ne dozvoljava nekom svom članu da se izdigne iznad proseka. Svim sredstvima nastoji da prepreči put onome ko se osmeli i poželi da istupi iz njegovih redova. Ako je, pak, nemoćno da ga u tome spreči, progoniće ga spletkama, čak i kletvama. Stoga pravi intelektualci ove zemlje, a ima ih, i to mnogo, ne uspevaju u Srbiji, pa obeshrabreni napuštaju borbu. Zato i najznačajnija mesta u administraciji i drugde najčešće zauzimaju ljudi bez ikakve vrednosti, zato vam je i politički kadar kukavan.“