Rukometni savez Kosova je, zahvaljujući Briselskom sporazumu kojim se Srbija obavezala da ne blokira članstvo „južne srpske pokrajine“ u međunarodnim organizacijama, od subote punopravan član Evropske rukometne federacije (EHF). Hajde što je to što su, pretprošloga travnja, parafnuli naš bivši i (uskoro) kosovski eks premijer i bivša evropska komesarka vanjskih dela, važnije od Ustava Srbije – na tu činjenicu već odavno savijamo šiju – nego je jače i od Statuta EHF koji kaže da u evropsko rukometno društvo ne mogu zemlje koje nisu članice Ujedinjenih nacija! Ovakav presedan, po prirodi stvari, izglasali su naši, pardon, Vučićevi „evropski prijatelji“ iz država koje su već priznale Kosovo, i to samo dan uoči još jednog zaludnog, dakle, „zamlaćujućeg“ (hvala S. Lekiću!) Nikolićevog i Dačićevog „leta mira“. Pravac Njujork, hm, hm…
Meni je sve bilo jasno još onoga crnoga ponedeljka, 22.4.2013, kada je država Srbija, u ciglo 77 minuta, pokupila svoje prnje i, pod uzbunom, ekspedovana sa Kosmeta (09.41 – Vlada Srbije dala saglasnost na Predlog sporazuma sa Prištinom; 10.13 – Dačić obavestio Eštonovu o prihvatanju, sada već, Sporazuma; 10.58 – Evropska komisija preporučila članicama EU da otvore pregovore sa Srbijom). I onoga trena kada je, Vučić dobio, navodno, usmeno obećanje (!?) NATO da buduća vojska Kosova sledećih godina, „osim ako je ne pozovu“, neće moći u četiri srpske opštine, na teritoriju „Zajednice srpskih opština“ koja je trebalo da bude formirana još u februaru, pa nije, „a ka’ će, ne zna se“…
Oni javni čimbenici koji su promptno „razumeli“ Dačić-Vučićev „trojni pakt“ s „prijateljima“ danas u ambasadori, direktori državnih filantropskih ureda, sisančad državnih jasala, omiljeni režimski analitičari; ovi koji su se usprotivili briselskoj kapitulaciji hitno su zabranjeni po Vučićevim ulizičkim medijima.
„Kada god čujete kako nam je došao u posetu kakav „naš prijatelj“ iz te i te zemlje (za kojega često niste dotle ni znali da postoji) odmah pomišljajte da je njegov dolazak u vezi s tajnom diplomatijom njegove zemlje. Taj će prijatelj uvek imati neki javni i prijateljski razlog za svoj dolazak u našu sredinu. Ili će održati kakvo predavanje, ili će doneti kakav prilog za neku javnu svrhu, ili će doći o kakvoj svečanosti itd. Iza toga javnog cilja, obično stoji tajna misija. Ona se vrši kroz razgovore i sastanke s raznim domaćim ličnostima, zvaničnim i nezvaničnim. I ima mnogo naivna sveta koji tada podleže sugestijama i veruje, slepo i čvrsto, u ono što bi tada čuo od „našeg prijatelja“ – pisao je S. Grebenac, u časopisu „Savremena pitanja“, o ondašnjoj „tajnoj diplomatiji“, još 1938.
Nikolić, na sreću, nije naivan. Ni Vučić. Dačić, pogotovo. Krajni cilj nauke (i efikasne javne službe) je predviđanje budućeg događaja – zborio je Kont. „Znaj da bi mogao da predviđaš, predviđaj da bi uticao!“ Naša vladajuća trojka niti utiče na nešto u međunarodnim odnosima, niti predviđa, a o znanju – nisam kompetentan. Njih trojicu su, iz prethodne reinkarnacije, druge brige mučile – članstvo na američkoj crnoj listi, sa koje su, hoćemo da verujemo, „iz razloga tajne diplomatije“, pre neku godinu, skinuti!
Ne skrbi mene to što će Rukometni savez Srbije, u vezi s prijemom Kosova u EHF, „raditi u skladu sa stavovima državnih organa“, jer ja to čitam kao: prema instrukcijama formacijski nadređenog Marka Đurića Ledenog. Mene brine Dačićevo objašnjenje od pre dva aprila da je Briselski sporazum „samo prvi sporazum, to znači da su tek na dnevnom redu sledeće važne teme“. A ja razumem kao: … slede nam novi porazi i poniženja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
