Odem rano jutros u Jugoslovensko dramsko pozorište, zaboravila sam sinoć, na premijeri, program predstave „Sumnjivo lice“ Branislava Nušića u režiji Jagoša Markovića. Jutro lepo, sunčano, oko pozorišta miriše pokošeno seno. Sednem na klupu i gledam tu kuću nekakvog kontinuiteta svih nas, u kojoj je sinoć izvedena predstava baš o tome.
Kakvi smo mi to ljudi i kako to živimo i sami sobom upravljamo, napisao je Branislav Nušić, pa mislim kako je možda moglo doći do pametnijih rešenja na Kosovu i sa Kosovom, da je neko ozbiljno čitao šta je Nušić o svemu tome pisao, a posebno mi pada na pamet njegova knjiga, zapisi, tekstovi „Srbija bez mora“. Istina, ne mogu, a da se ne prisetim „Filozofije palanke“ Radomira Konstantinovića, i tu sve piše. Piše i kod Dubravke Stojanović, čini mi se kao da su njeni istoričarski radovi aberativna slika Nušića, u nauci, u čitanju.
Kod Jagoša Markovića u predstavi „Sumnjivo lice“ sve se to vidi i oseća. Pa kada Marica i Đoka pojašu bicikl, na kraju predstave u vrhu scene i odlaze, to je kao kada veliki brod uplovljava u luku u Felinijevom filmu „Amakord“. Amare i rekordere, volim i sećam se. Volela bih da je tako otišlo i ono šestoro mladih iz diskoteke „Kontakt“, u Novom Sadu, biciklom, izvan požara.
Kakav smo mi to svet bunjuelovski i felinijevski, i acjanosovski, sve zajedno i istovremeno, svet u kome scenska lica sede u publici, i mnogo godina, vekova, tako? I kakav je pisac toga sveta, te reditelj toga pisca iz današnjeg sveta? „Kakav glas puca po Jevropi?“ Ili, i je li tačno, i gde je tu početak i kraj, da baš svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, i, naravno, obrnuto, te prošlost ponavlja budućnost do kraja svih mrtvozornih stvari u ovoj zornoj predstavi, u jednoj, malo je reći smešnoj, orvelijani? Za koju ne znam da li pročišćava, što ne umanjuje Markovićevo „umeće ljubavi“, jer ne znam šta je to što pročišćava, što izaziva sažaljenje i strah, jer nema toga straha i nema toga sažaljenja koje ne može biti prevaziđeno. Osim prevaziđenosti o kojoj ovde nije reč, budući da je reč o Nušiću i o nama.
Kako bi bilo da se svi novci za predizborne kampanje pokupe, pa da se „biračko telo“ dovede da ih gledaju i da se gledamo, pa da se vidimo i da popričamo, onako ljudski u „ostvarenom snu“ naše predsednice parlamenta, u cipelicama sa španglicom preko risa na nozi, baš sukladno svetu kojim vlada, u zdanju osvetljenom kao u Las Vegasu, u svetu svih naših kapetana, njihovih zbirova, večnog DB-a, u kontinuitetu između sreskog špijuna i novog momka, bodigarda, muškog čeljadeta višestruko upotrebljivog, bez koga se ne sme nigde i nikada.
Pa ne znaš da li su u zatvoru, ili u policijskog stanici, ili u kući, u hemijskoj čistionici, u čistilištu, ili u kupleraju, ili u nekoj opštini, ili opštinskoj skupštini, u agenciji, ili rekonstrukciji, na ruševini, ili u novosazidanom objektu, u istoriji, ili u stvarnosti, u večitim stvarima, ili u tranziciji. Da li vitla oko tebe Kolo srpskih sestara na čelu sa Zofkom Kveder (Krležina ljubimica), da li je sve iz herbarijuma, ili sa pijace, da li je to Mir Jam ili Krvava bajka, šta li je i ko li je, ili je sve to skupa baš to što jeste, što gledaš, što udišeš, što jedeš, što piješ, što živiš i čemu se nadaš? Što si zaslužio jer, kako reče Zoran Radmilović „Jer kaki si, ni za gde nisi“.
No, ima jedna stvar koja ima glas reditelja Jagoša Markovića. I ako se dvoje mladih ljudi ne zovu ni Izabela ili Marijana, niti Eudjenio, niti Filip, već Đoka i Marica, oni su nesumnjivo ti koji će otići, a nije izvesno da će se vratiti. Oni ne odlaze ni džipom, ni avionom, već biciklom, i ma koliko kolale priče o kakvoći i obrazovanju, pogotovo generacije devedesetih, Marica, devojka je pobunjenica i protiv oca, te njegovih kompatriota i večne majke u crnini, i takvog vaspitanja, i takvog obrazovanja, palanke, kao da je iz studentskog Plenuma izašla. Zaljubljena devojka u Đoku i slobodu.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
