Glava u torbi

Goran Vesić je vrhunski autoritet, čovek čija je istinoljubivost takoreći poslovična, kada on nešto kaže mora da bude istina. Evo najsvežijeg primera od pre neki dan.

Nabrajajući šta sve Elektroprivreda Srbije nosi na svojim plećima, Vladimir Đorđević, generalni direktor EPS-a, kaže: "Plaćamo i za neki Viminacijum.

U prvi mah nije, ispod slike pisalo ime žena koja na banjalučkom trgu, poprištu, pita grupu policajaca, jednog po jednog: "Imaš li ti majku?" To je majka Davidova, Suzana, kada je sabijaju, ne bi li je sprečili da pokida žute trake kojim je "obezbeđeno" mesto gde je bio pomen na Davida, druge žene prihvataju žutu traku.

Četrdeset godina je od kako je film Lordana Zafranovića, po scenariju Mirka Kovača, "Okupacija u 26 slika" ugledao sveta, i veka.

Nije isto, jezik reporterke Studija B Barbare Životić i jezik Verana Matića i LJiljane Smajlović nisu isto.

Za ozbiljno, budući da se prevozim sredstvima javnog saobraćaja na povremeno čuđenje saputnika koji čitaju "Informer" i saučesnike u difamaciji, to jest informisanju kao cinkarenju, dostavljanju (informativni biro), te "veruju" kako me prevozi DŽordž Soroš, čujem, u autobusu, kako dve žene hvale predsednika Vučića, poredeći ga sa Josipom Brozom, tako što sadašnji predsednik sprovodi Titov, Maršalov plan.

Događa se, veliki putnici to znaju, da tražite jedno, sasvim određeno jedno, a da zapravo pronalazite sasvim drugo, i Kolumbu se to dogodilo.

Baš tako nekako kako sam se pripremala za promociju knjige "Jugoslavija i svijet 1968" Hrvoja Klasića, a student sam bila 1968. u zgradi Akademije za pozorište, film, radio i televiziju iznad Kolarca...

Govor Aleksandre Jerkov u Skupštini Srbije i njeno pitanje, insistiranje da Predsednik Srbije završi rečenicu u kojoj je stavio na raspolaganje celokupni novozaposleni ženski sastav prilikom zapošljavanja u novoj investitorskoj kompaniji, i nije važno što je to upućeno Turcima, na određeni način, novim vlasnicima.

Da je Sergej Trifunović nekim čudom Lazar Ristovski,

Ostaće kao upis u sećanje, a čovek je ono čega se seća (Branko Kukić za vreme skupova iz i oko Mirka Kovača, dela i života, u Rovinju 2018, putovanje velikih korica sa nagradom u rukama Bojana Krivokapića.

U uvodu u ovogodišnji Bitef, pedeset i drugi, Ivan Medenica, umetnički direktor, otvara razgovor „o svim mogućim asocijacijama“ i tumačenjima, teze ili slogana „Svet bez ljudi“, te bih priložila tezu, slogan „ljudi bez sveta“.

"Znaš li ti ko sam ja?!", "Znate li vi sa kim ste se svađali?", "Pobogu ženo, šta je tebi?", "Histerijo!", "Ko te jebe!", "Jesi li ti klimakterična?" (kompliment), "Gledaj svoja posla!", "Šta se to tebe tiče, pričaću i vikaću koliko ja hoću!" (u autobusu, na javnom mestu, može i u bolnici).

Od kampa za treniranje mladeži u ratničkom duhu, patriotskom, "odbrambenom" ("preventivni i odbrambeni ratovi" sa prezumpcijom nevinosti) u prirodi, na Zlatiboru, ruke su lako oprane.

Nije zabluda što mi se činilo da će ona uvek biti ovde, tu, i da će biti vremena, da ga ima, da još jednom progovorimo, da se ugledamo.