Borka Pavićević

„Živković delio pasoše za ambasadore Slobodne zone“ (Danas, 15. maja).

Ono što oko sebe vidimo, građani gledajući, a ne „pogledajući“ (ne „pogledaj me mala moja“) građani, sa obzirom i bez obzira u kolikom broju, kao politički i društveni sistem, jeste prezir prema ljudima.

Svojevremeno je Boris Dežulović prokazao „ali“ za jednu od najkobnijih reči naših naroda i narodnosti, reči na zajedničkom jeziku, što neodoljivo ide uz monolog Marka Antonija iz Šekspirovog „Julija Cezara“, koji drži ubijenog Cezara, a hvali Bruta sa „Ali, Brut je častan čovek“, ponavlja posle svake sumnje u njegovu časnost, i tako što ga više hvali, time ga više i kudi.

Znaće se se svako naše lice i telo, svi će biti registrovani, tačan broj. (Upisaće nas pod brojem ili će nam upisati broj, jedan od pet miliona br. taj i taj).

Ne bez uzbuđenja, naprotiv, ulazim u kafić, klub Bitef teatra i tamo, zbilja, on se uopšte nije promenio, a proteklo je dvadeset godina, „dvadeset godina, je li moguće“, kaže Roberto Ćuli.

Mnogo je vode proteklo Savom i Dunavom, nepročišćenim od devedesetih, Beograd, jedini grad u tom slivu koji ne pročišćava otpadne vode, sve zidajući Beograd na Savi, i piškeći iz vikendica na Savskom nasipu; a i Drinom je mnogo vode proteklo, otkako smo u jednoj „regionalnoj“, a našoj ekipi boravili na Konjuh planini i planirali ni manje ni više do Studije Jugoslavije.

Pod naslovom „Jutka iz našeg sokaka“ u poslednjem broju nedeljnika „Novi magazin“ „na fonu“ snimka opštine Brus, u svakom slučaju potkopaoničkog predela, objavljene su izjave predsednika…

Teško je odoleti.

Goran Vesić je vrhunski autoritet, čovek čija je istinoljubivost takoreći poslovična, kada on nešto kaže mora da bude istina. Evo najsvežijeg primera od pre neki dan.

Nabrajajući šta sve Elektroprivreda Srbije nosi na svojim plećima, Vladimir Đorđević, generalni direktor EPS-a, kaže: „Plaćamo i za neki Viminacijum.

U prvi mah nije, ispod slike pisalo ime žena koja na banjalučkom trgu, poprištu, pita grupu policajaca, jednog po jednog: „Imaš li ti majku?“ To je majka Davidova, Suzana, kada je sabijaju, ne bi li je sprečili da pokida žute trake kojim je „obezbeđeno“ mesto gde je bio pomen na Davida, druge žene prihvataju žutu traku.

Četrdeset godina je od kako je film Lordana Zafranovića, po scenariju Mirka Kovača, „Okupacija u 26 slika“ ugledao sveta, i veka.

Nije isto, jezik reporterke Studija B Barbare Životić i jezik Verana Matića i LJiljane Smajlović nisu isto.

Za ozbiljno, budući da se prevozim sredstvima javnog saobraćaja na povremeno čuđenje saputnika koji čitaju „Informer“ i saučesnike u difamaciji, to jest informisanju kao cinkarenju, dostavljanju (informativni biro), te „veruju“ kako me prevozi DŽordž Soroš, čujem, u autobusu, kako dve žene hvale predsednika Vučića, poredeći ga sa Josipom Brozom, tako što sadašnji predsednik sprovodi Titov, Maršalov plan.

Događa se, veliki putnici to znaju, da tražite jedno, sasvim određeno jedno, a da zapravo pronalazite sasvim drugo, i Kolumbu se to dogodilo.