Glava u torbi

"Znaš li ti ko sam ja?!", "Znate li vi sa kim ste se svađali?", "Pobogu ženo, šta je tebi?", "Histerijo!", "Ko te jebe!", "Jesi li ti klimakterična?" (kompliment), "Gledaj svoja posla!", "Šta se to tebe tiče, pričaću i vikaću koliko ja hoću!" (u autobusu, na javnom mestu, može i u bolnici).

Od kampa za treniranje mladeži u ratničkom duhu, patriotskom, "odbrambenom" ("preventivni i odbrambeni ratovi" sa prezumpcijom nevinosti) u prirodi, na Zlatiboru, ruke su lako oprane.

Nije zabluda što mi se činilo da će ona uvek biti ovde, tu, i da će biti vremena, da ga ima, da još jednom progovorimo, da se ugledamo.

Stoji Palma posred neke vode, bazena, u crnoj majici, jedini muškarac u ženskom kolu, sve jedna do druge u bikiniju, voda do kolena, ni plava, ni zelena.

Halo, predsedniče - doziva Marko Đurić predsednika sa lica mesta, "Srpske liste". Glas, halo mobilni, smiruje, i obećava, i dečja obdaništa obećava, u srpskim opštinama, sve redom opštine ređa da bi bilo jasno da sve zna i sve vidi, da sve prati u stopu.

Utekoh na Sever, na ostrvo Justero, kod prijatelja LJiljane i Konija Dufgrana, na otok do koga se stiže trajektom, besplatnim, jer puteve i trajekte u Švedskoj putnik ne plaća, već je platio porez, a porez služi građanima.

„Autentična tumačenja, 1968“ dramaturškim principom prepričavanja dovodi u pitanje faktografiju i uopšte mogućnost rekonstrukcije.

Na poziv Jasenka Selimovića, švedskog zastupnika u grupi liberala u Evropskom parlamentu, člana grupe za unutrašnje tržište Evropske unije, odbora za zapošljavanje i socijalna pitanja, odbora za odnose sa BiH, te Kosovom i osnivačem grupe prijatelja BiH u Evropskom parlamentu, bila sam u Briselu čitav jedan kišni dan, kao ovaj kada pišem.

Da. Premijerko Srbije, uzmi budak i ruši to, slažem se sa Srbijankom Turajlić, i ne čudite se, što neko živ, "preživeo", upravo to ne traži, već zahteva, i ne pozivajte se na zakonitost koja je postala isprika za svaku neodgovornost i za svako "ne znam" pod ovim ovdašnjim suncem.

"Ima li šanse za otvoreno društvo u Makedoniji?" tema je i naslov skupa kojeg je na dvadesetpetogodišnjicu rada priredila Fondacija za otvoreno društvo u Makedoniji, u Skoplju, u Muzeju savremene umetnosti, na uzvišici iznad stare čaršije sa pogledom na grad, na Skoplje, čiju je mnogostruku lepotu, i da upotrebim jedan toliko zlorabljen pojam, "identit", dugotrajna vlada Nikole Gruevskog nastojala da izobliči gradnjom čudovišnih čudesa, novoidentitetskih spomenika samoj sebi;

Ne mogu tačno da se setim da li je to bilo nakon promocije njegove knjige "Strašno" ili nakon nekog drugog programa u CZKD-u koji je imao čast da ga posećuju, da na programe dolaze Branka Petrić i Bekim Fehmiju, ostali smo do dugo u noć u nezaboravnom razgovoru.

Julijana Molnar iz Hrtkovaca, 1992, svedočila u pero Ženama u crnom i govorila na Beogradskom krugu, nije se "obraćala", govorila je.

U međuvremenu, od pretnje upućene Dragani Rakić, koja, uprkos upozorenjima, nastavlja da iznosi svoje mišljenje, pismeno i usmeno, "proteklo je mnogo vode" Dunavom i Savom, voda nosi sve i kako reče književnik Dragan Radulović, nekada smo, u zemlji koju nazivaju bivšom govorili "ne drži vodu", a danas "ne pije vodu".

Nadala sam se, dakako, da će predstava "Kralj Betajnove" Ivana Cankara u režiji Milana Neškovića, na sedamdesetogodišnjicu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, biti "zorna" (P. Bruk) predstava jer je Jugoslovensko dramsko pozorište upisano u naše živote.

"Nema leševa, nema zločina", zapisano u beležnici Obrada Stevanovića na sastanku sa predsednikom, jednog od generala potpisnika Kumanovskog sporazuma, "Dubina dva" naslov računa za vađenje hladnjače iz Dunava i tela žrtva iz hladnjače i stavljanje u kamion kojim su odvezena na policijski poligon u Batajnici i zakopana.