Maršalov plan

Ne, ja im se ne podsmevam, njihove su reči posledica „vere“, treba u istinu biti vernik, kako se sve više i govori „Ja verujem“, ti veruješ, on „veruje“, da bi znanje zamenila proizvodnja iluzija.

Na promociji knjige Branke Prpe „Srpski intelektualci i Jugoslavija 1918 -1929“, konsenzusom autorke, promotera i publike u parlamentarnom broju, odlučeno je, zaključeno da više nećemo upotrebljavati pojmove koji nas zloupotrebljavaju: „bivša Jugoslavija“, „na ovim našim prostorima“, „Zapadni Balkan“, i naročito čudovišni pojam „region“ kome samo broj nedostaje pa da katastrofa eufimizama, unutrašnjih i spoljnih politika i geostrategija bude definitivna.

Odluka ove „parlamentarne većine“ na dan 1. decembar, na stogodišnjicu formiranja Prve Jugoslavije u zgradi Protokola na Terazijama, koja je u vreme Demokratske stranke, uprkos tome što je njen osnivač Milan Grol, jedan od junaka, intelektualac u raspravi o liku, vidu i ustrojstvu zemlje i ujedinjenja za koje se zalaže („Srpski intelektualci i Jugoslavija…“) prodata za našto neizvesno, ali u svakom slučaju za kafanu, važan je rezultat obnovljenog interesovanja za zemlju iz sve snage uništavanu, a pre toga uništavanja osporavanu, kao što je osporavana i u zemljama naslednicama čija legitimizacija ide upravo na osnovu toga osporavanja. I u „pojedinim slučajevima“ prevashodno na tom osporavanju kome se, pored jugoslovenstva, dodaje i socijalizam, i time odbacuje svaka ideja o moderni.

Međutim, kako je život u zemljama koje su naslednice u svakoj nedostatnosti i po svakom razlogu zbog koga su se i ujedinjavale, jako, jako loš što je očigledno svima, glede i unatoč beskrajnog i besramnog napora političkih i partijskih „elita“, a posebno instalacije „zlatnog doba“, svetlećeg do besomučnosti u gradu Beogradu, tako se javlja žudnja, želja za dobom u kome je jedinstvena zemlja značila bolji život. To ujedno znači da su na delu generacije koje počinju da pitaju roditelje, a posebice babe i dede koji ih izdržavaju, šta to bi i zašto moraju u inostranstvo da bi radili, jeli, pili i nekako živeli na „drugom“ jeziku.

No, nema te simboličke ravni i tvari, mesta, u koju vladajuća garnitura neće da se „ugradi“. Te su tako i simbolička mesta Jugoslavije ono što vlast i predsednik uzurpiraju, što je inače praksa desnice, i to ne samo kod nas. Tako, sa jedne strane traje revizionistički proces, kome je na čelu i nacionalistička istoriografija, a sa druge naslanjanje na ono što je od sveg srca i iz sve snage razarano. Na primer, doduše nešto drastičan, devedesetih nas je majka matica, radikalna stranka pozivala da glogovim kolcem iskopavamo Titov grob, i da ga selimo tamo odakle je i došao, u Kumrovec i u Hrvatsku, da bi danas, videvši odakle se može izvući još po neki glas, iz stanovništva koje se seća boljeg, rado rehabilitovala politiku nesvrstavanja, pa i sa primernim, i poredbenim kapacitetom izgradnje zemlje, imena Tita. I predlozima za obnovu jedinstva balkanskih zemalja, objavljivanu pre neku godinu u Banjaluci. Tako je došlo da „malog uličnog prizora“(Breht) iz autobusa i razgovora dve građanke oko sprovođenja Maršalovog plana.

„Dok roditelji negoduju što se među temama za pisanje zadataka iz srpskog jezika za 6. razred osnovne škole „Jovan Jovanović Zmaj“ u Sremskoj Kamenici našao i naslov „Moj predsednik“ , uz „Kosovske božure“ i insistiranje na ćiriličnom pismu, iz škole potvrđuju sve, kao deo nastavnog plana, osim da je među temama bilo one o predsedniku. Jedan nezadovoljni roditelj, Vladimir Holi, podelio je svoje nezadovoljstvo zbog zadate teme „Moj predsednik“ za pismeni zadatak iz srpskog jezika u 6. razredu osnovne škole, sa javnošću – putem društvenih mreža , što je ispraćeno brojnim kritikama, Holi je za“Danas“ objasnio da je i njemu u prvi mah bilo teško da poveruje da se da se među temama zapravo nalazi i naslov -„Moj predsednik“, ali da je ćerki, kada je shvatio , da se ne šali, sugerisao da napiše sarkastično – ironični tekst“ (Danas, 4. decembar).

Avaj, kako je ovaj otac, Holi u pravu, teško da možete napraviti i kult ličnosti bez stvarnog mita, ili istorijskih zasluga, ili legitimne biografije i sudbine, baš kao što ni izvinjenja i izvinjavanje ne može doći od onih koji su na bilo koji način učestvovali u destrukciji i ratu za razbijanje Jugoslavije. Pa makar se predsednik u nekom budućem spotu za izbore, u biblioteci u kojoj vraća knjigu sa izvinjenjem da je zakasnio predstavio i kao sam Jova Jovanović Zmaj. Ne sumnjam da će biti i onih koji će pod formom „verujem, veruješ“ (umesto znam i znaš) i u to poverovati.

Nema onih sedamdeset i četiri intelektualca, različitih provenijencija u vrhu ove države da razgovaraju o njenoj konstituciji, te i o njenom Ustavu, uređenju, unutrašnjim i međunarodnim odnosima, prosveti, kulturi, umetnosti. Takvi kojih je bilo, a neki i preostao, sticajem mnogih okolnosti, te i protoka vremena, onakvih i takvih koji podsećaju na svoje prethodnike iz knjige „Srpski intelektualci i Jugoslavija 1918-1929“ Branke Prpe, nalaze se izvan sistema, ili su njegovi najžešći kritičari, kao što su to bili i u vreme Slobodana Miloševića, čiji je režim bio pokušaj da se na bazi jugoslovenskog iskustva i jugoslovenske države formira sopstveni mit, naknadnim upisivanjem u niz istorijskih tekovina Jugoslavije i njenih dostignuća.

Mnogo je gorčine u razmišljanju o današnjem statusu ove zemlje kao sile pobednice u dva svetska rata. I neke velike tuge. Osećanja nesreće koja se teško prevladava ličnim zadovoljstvom ili uspehom. Kada sve govori o teško zaustavljivom propadanju. Koje po Beogradu još i svetli, nikad više osvetljenih krugova, beočuga kroz koje valjda treba da skačemo kao u cirkusu kroz vatreni obruč. Je li to cena za ono što se mislilo da će ostati, što se podrazumeva, cela zemlja, a glasaćemo za one i ove, ostaće nam tlo na kome živimo u svakom smislu. Neće.

Na pitanje „Danasa“, anketu „Kako komentarišete navode roditelja da je kao priprema za pismeni šestog razreda zadata tema „Moj predsednik“ u 0Š „Jova Jovanović Zmaj“ iz Sremske Kamenice“, Vladimir Arsenijević, književnik, odgovara: „Sve to zvuči bizarno, kao jedna od onih stvari koje biste pročitali na njuz.netu, ali stvarnost uvek ode dalje od bilo koje satire ili parodije. Na kraju zaista ne znamo koja je prava istina u svemu tome, s obzirom da je škola demantovala da je to bio naslov, ali ima neke poetske istine u tome da nam je lako da poverujemo u tako nešto.“