Glava u torbi

Borka Pavićević

Rođena je 1947. u Kotoru, Crna Gora, Jugoslavija. Diplomirala dramaturgiju 1971, magistrirala 1976. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu sa tezom „Nerealistička drama u Srbiji između dva rata“. Članica Beogradskog kruga, udruženja slobodnih intelektualaca. Osnivač i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu.

Staklene đinđuve

Prvo, želim da se zahvalim Nikoli Samardžiću što me je podržao za tekst „Neću“, a u povodu tržnog centra „Ušće“ i njihovog, i ne samo njihovog „Hoću“, o kome svakim danom sve više saznajemo. Kasno, ta kantetina rasprostrla se javnom površinom, kako saznajemo od gospodina Alimpića, u „Insajderu“, na osnovu uverenja čitave Gradske skupštine, koja je glasala, i svih institucija grada i Republike, da se deo naše zemlje, naše teritorije, i deo našeg grada i gradske teritorije ustupi mogućnosti konzumacije „vatrene vodice“, te da se zlato razmeni za staklene đinđuve.

„Svoj posao“

Uvek se začuje to isto, kada se krene i okrene oko tržnih centara, a pogled mora da dopadne još nečemu što se zove onako kako jedino može da se zove: paradoks nad paradoksima, Belvi, romsko naselje, začuje se, od građana, i građanki, ono „Strašno“, i ono „Sramota“.

Neću

Šoping mol centar, stara, prava, pravoslavna, građanska, srpska, nacionalna, patriotska reč, šoping mol, najomiljenija od svih reči, najskuplja srpska reč, šoping-mol, čijem je otvaranju, institucionalisanju (Delta), prisustvovao i sam „otac nacije“, Dobrica Ćosić, te tako jasno pokazao koji je nacionalni vrednosni sistem u pitanju.
PrvaPoslednja