Šta je finale čitave ove utrke sa zločinačkim namerama i posledicama u dugogodišnjoj utrci između identiteta, nacionaliteta, mondijalizma, „prve“ i „druge“ Srbije, te suvereniteta i globalizma. Hoće li sveopšta kriza da izbaci sva ova pitanja opet na površinu, vidno i za one koji moraju da upotrebe i nešto volje da bi videli.

I ako je to većpolitika, a veliki deo umetnika i javnih radnika prosto mrzi razgovore o politici, prosto smatra da kultura i politike nemaju i ne treba da imaju bilo kakve veze jedna sa drugom, ne, nikako, te se stvari ne mogu mešati, one se nikako ne smeju dodirivati šta je onda tako neobično da jedna ideološki neutralna stranka, stranka eksperata upravo nastala da se potisne epska eksplikativnost demonstracija i trgova, ima svu vlast u kulturi. Jer, ukoliko su većsve pare potrošene, a G 17 minus ili plus to svakako zna, onda su možda i ideje važne, možda je to kultura, možda onda neko ko ume da misli može nešto, jednom, i da zaradi. Možda može biti neke koristi od stvaralaca.

A tako i jeste, svet danas pripada mislećim i visoko obrazovanim ljudima, koji će možda smisliti kako je moguće živeti. Ako budu imali podrške i samopouzdanja.

Posle svega ovde, imamo li mi samopouzdanja. I to ako je o bilo kakvoj vlasti reč, o bilo kakvoj svesnoj kontroli nad procesima. Koji se uglavnom odvijaju sami od sebe. Upravo saznajemo kako vlast, nema predstavu o novcu koji je ostvaren privatizacijom, sume koje se navode veoma se razlikuju. Baš veoma.

E, onda ćemo mi sada da računamo koliko treba Filharmoniji, a koliko Narodnom muzeju, što je sasvim u redu, ali, ipak, trebalo bi da počiva na nekim stabilnijim osnovama od onih koje vodimo oko sebe kada su u pitanju velike sume, ili velike mase, ili velike luke, ili velike pljačke, ili velike zgrade za koje ne znamo ko ih je sazidao, zašto baš na tom mestu i čemu one služe, ali zato nema i neće biti dok je ova opšta depolitizovanost u pitanju, ni razdvajanja opere, baleta i drame.

Zato što metroe, opere, muzeje, katedrale, zdanja od opšteg interesa, istorijska zdanja, ona zdanja koja čine istorijat i kontinuitet kulture i čovečanstva zida politička volja, zida svest o sopstvenoj važnosti, zida pretenzija za veličinom, zida ponos.

Dostojanstvo i ljubav. Poštovanje.

Graditelji su nadahnuti smislom. Onaj nesrećni faraon ide u Karnak da uči sve o kamenu pre nego što počne da planira grob, a ne zasedne odmah nekome za vrat i crpi, siše, preostatak civilne i javne materije iz prethodnih mu država i teritorija. Veoma je zanimljivo da veliki nacionalni mislioci nemaju ama baš ništa da kažu kada je Narodni muzej u pitanju. Biće da će se za nasleđe postarati nevladin sektor, kao što smo naučili, godinama, ko to nije naučio neka i dalje raspravlja, nevladin sektor i strane, međunarodne, omražene fondacije, koje su, đavo da ih nosi, i napravile celu ovu zbrku od države, i koje su godinama krive „za ono što nam se dogodilo.“

Pa je zato najbolje da međunarodne eksperte pozovemo za analizu i rešenje situacije Narodnog pozorišta, baš mi koji smo sve ovo vreme obožavali taj međunarodni faktor. I to od časa u kome je Slobodan Miloševićzvao i prizvao Badinterovu komisiju. Na samome početku, da se prisetimo danas na desetogodišnjicu bombardovanja. Pa kako to da je tolika bitka za manastire na Kosovu, koju je svakako trebalo voditi i bitka za izgoreli Hilandar toliko važna, a Lepenski vir u Narodnom muzeju, nije.

Kako to da se sve živo nacionalno godinama diže oko znate većčega, da ne ponavljam, dosadno je, a onda sada, kada je rečo Narodnom muzeju, koji bi mogao da konkuriše kod međunarodnih fondacija, kako to da je takva tišina. Tišina je, draga gospodo, ovde uvek kada treba nešto uraditi i kada životom i delom treba stati iza neke ideje, onda je tišina pregolema, baš onakva kakva je kada treba svoga sina poslati na ratište, a ne u inostranstvo, i kada treba učiniti ono što ti na prvi mah neće doneti mnogo koristi.

Može biti i da je veliki, krucijalan problem i u tome što su nacionalisti do te mere izbrukali sve nacionalno, da će propast nacionalnih institucija kulture biti izvesna. Pogledajte samo kako se NIN zagnao da obelodani kako je to Miroslav Krleža bio nepravedan prema Srbima, radeći na Jugoslovenskoj enciklopediji, a ono tamo sve što Krleža kaže, sve je tačno, i za današnje pojmove gotovo neverovatno izrečeno, sa kojom erudicijom, sa kakvim radom, sa kakvom upućenošću.

Hajde malo ozbiljno da razmislimo u čemu je stvar.