Novinar je kulturne rubrike Danasa od 1999. godine, svoj novinarski život počeo je na kulturnoj ribrici Politike. Zanimaju ga književnost, umetnost i humanističke nauke. Govori engleski, španski i italijanski, a upravo savladava osnove turskog jezika.
Nije nikakva tajna da volim sve što ima veze sa Španijom, Latinskom Amerikom i španskim jezikom, za koji tvrdim da je, posle mog maternjeg, najlepši na svetu, često upravo na ovom mestu pišem o aktivnostima koje se održavaju u beogradskom Institutu Servantes, ne samo zato što ih ja volim, već zato što mislim da su njihovi, ali i programi drugih inostranih kulturnih centara u našoj zemlji važni, jer nas povezuju sa svetom, razmena ideja je uvek dobra stvar.
Geopoetika je 2013. godine objavila sjajan roman do tada kod nas nepoznate turske književnice Ajfer Tunč „Noć zelene vile“, koji je s turskog prevela Mirjana Marinković.
Ponekad se dogodi da neke knjige koje vrede bivaju spletom okolnosti zaboravljene, prenebregnute, a da zaslužuju pažnju čitalaca. To se dogodilo sa romanom „Meine liebe Milica“ Snežane M. Veljković, knjigom koju je prošle godine izdao Evro Book, a autorka je preminula 29. aprila iste godine.
Jedine strasti otporne na sve, odmah posle masturbacije (koja je, međutim, izgubila pionirski appeal mog puberteta, da bi postala moja draga životna saputnica), jesu plejstejšn 2 i satelitska TV.
Kad god sam u nekoj biblioteci, osećam se kao kod kuće, naročito kad su tu bibliotekari koji umeju da vam preporuče dobru knjigu kad ne znate šta biste čitali.
Imamo svega i svačega; Boga, molitve, muziku, tehniku, nauku, svakog dana nove izume, savršenije mobilne telefone, jače teleskope, a onda neko umre i više nemaš ništa, pružaš ruke tražeći Boga, a hvataš razočaranja, hvataš njegovu šolju za kafu, četku na kojoj još ima njene kose, čuvaš kao utehu, kao čari, kao suze, kao ono što se više nikada neće vratiti.
Kristijana Ekera dugo poznajem, počelo je tako što su do mene stizale njegove putopisne reportaže iz raznih delova sveta koje su bile egzotične, informativne, interesantne što čitaoci Danasa dobro znaju, jer ih, kad ih pošalje, objavimo.
„Nije mi bio ni otac ni majka, pa zašto mi je onda otvorio vrata njihovog stana ispunjavajući uzani prostor svojim telom, stiskajući kvaku na vratima; ustuknem – mora da sam pogrešila sprat, ali je ukrasna pločica na vratima tvrdoglavo govorila da je to njihov stan, odnosno da je to bio, i slabašno sam upitala šta se dogodilo s mojim roditeljima…
Često sam upravo na ovom mestu pisao o Havijeru Serkasu, njegovim kolumnama u madridskom „Paisu“ i knjigama.
Australija je jedno od mesta na našoj planeti o kome svašta znam, a gde verovatno nikada neću otići.
U londonskom Tajmsu pročitah vest da je američka striming platforma Netfliks premašila brojku od 200 miliona pretplatnika.
Ove redove pišem u verovatno najčudnije vreme koje je zadesilo planetu u poslednjih nekoliko vekova.
Odavno me jedna knjiga nije ostavila bez daha, nije mi bilo dosta što sam kupio njeno elektronsko izdanje, već sam svoju karticu olakšao za dodatnih dvadesetak evra i kupio i audio izdanje, gde tekst čita sam autor.
U našoj zemlji načina da se dođe do elektronskih knjiga na srpskom i ostalim južnoslovenskim jezicima ima.
Volim tehnologiju, internet mi omogućava da utolim, možda i preteranu, glad za hiperinformisanošću.
Klub čitalaca Danasa je zajednica pretplatnika na dnevni list Danas kojima je, pored ekskluzivnog pristupa novinama u PDF formatu veče pre nego što se štampano izdanje nađe na trafikama, dostupna i celokupna arhiva lista onlajn. Članska kartica obezbeđuje i preko 50 popusta naših partnera, kao i pozivnice za naše događaje i akcije.
Pretplatite se
Danas čitam od prvog broja. Kada se pojavio ’97. posle protesta izgledao je kao nešto što nam treba i ostao je tu sve ove godine.
