Prokletstvo Mediterana 1Foto: Luca Marziale / Danas

Pretpostavljam da Italija nije samo za mene bila zemlja snova, zemlja u kojoj bih voleo da živim, da uživam u kulturi, lepotama umetnosti, dizajnu, modi koja je neprevaziđena, ukusnoj kuhinji, divnoj muzici. Kao dete se sećam da smo iz Italije, čitaj Trsta, dobijali slatkiše kakvih ovde nije bilo, igračke o kojima je ovde moglo da se sanja. Tek kasnije sam počeo da otkrivam lepotu italijanskog filma, književnosti. Bila je to izmaštana zemlja u našim mentalnim mapama koja sa onom pravom Italijom baš i nema mnogo veze.

Ne kažem da ona stvarna Italija, sa svim svojim kompleksnim podelama u italijanskom društvu, počev od one između Severa i Juga, nije lepa i privlačna, naprotiv, jeste.

Kad gledate bilo koju političku emisiju na nekoj od italijanskih televizija, bilo na Berluskonijevim kanalima odnosno njegovom Mediasetu (Canale 5, Italia 1, Rete 4) ili na državnoj televiziji RAI koja godinama pokušava da postane ozbiljan javni servis, ali joj to baš i ne polazi za rukom, imate utisak da je sve već poznato, shvatite da naši političari s koje god strane da dolaze nisu najgori, odmah da kažem da ni italijanski nisu najgori, jednostavno shvatite da se i u Srbiji i u Italiji, a i u Španiji, lansiranjem raznih afera i skandala, narodu zamazuju oči.

Takođe su u sve tri zemlje rijaliti programi među najgledanijima. Neću da navodim imena da ih ne reklamiram: što opskurnije i crnje tim „bolje“. Mora da je prokletstvo Mediterana to da su nam se zapatili kvazi političari i starlete.

Jedina suštinska razlika je što Italijani znaju da prave televiziju, što su u pakovanju šunda i kiča neprevaziđeni, što će vam u dopadljivu oblandu spakovati ono što inače ne bi moglo da se svari ni pod razno.

Španci već nisu toliko vešti, ali pod uticajem Italijana i Francuza će to uraditi u granicama „prihvatljivog“. Jutjub i ostatak interneta prepun je raznih italijanskih, španskih i ostalih mediteranskih bisera. Kad počnete da pretražujete sva ta „blaga“, brzo spoznate činjenicu da ni nebo nije granica.

Neko će reći da sve nabrojano spada u pop kulturu. Možda. Treba se ipak malo vratiti u prošlost kad se znalo šta je šta, u tome nam može pomoći odlična studija Frančeske Rolandi „Dvadeset četiri hiljade poljubaca – uticaj italijanske popularne kulture u Jugoslaviji od 1955. do 1965″. Odličan prevod potpisuju Ivana Simić Ćorluka i Marija Ćojbašić, a izdavač je Geopoetika.

Knjiga je puna primera, a dah oduzima i jedan tabak sa isečcima iz tadašnje jugoslovenske štampe kad smo preko Italije zapravo dolazili do onoga što je u zapadnoj pop kulturi bilo važno. Knjiga se čita u jednom dahu, nije dosadan naučni rad, povremeno budi i nostalgiju za vremenom kad, kako je sama autorka rekla,“Trst nije bio jugoslovenski, ali je pripadao jugoslovenskoj potrošačkoj kulturi“.

U međuvremenu se svet promenio, Italija je bila „filter“ preko koga je u SFRJ ulazio Zapad. Svet nije bio globalan, a Mediteran danas je ipak ostao takav kakav je, kulturni prostor kome pripadamo, koji je, sa svim protivrečnostima, uticajima, preplitanjima, naš, a ovo štivo nam pomaže da razumemo jednu njegovu bitnu kariku kulturne veze bivše SFRJ, Srbije i Italije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.