Pojas, pomračenje, fudbal i rat

Ovaj pojas donosi mir i stabilnost, što se može videti na svakom koraku u Srbiji. Prosto čovek da poželi da pojas ostane zauvek kod nas, a na neki način i hoće, jer se ispostavilo da pojas ima i male pojaščiće koji se dele vernicima, a oni ih dalje seckaju i dele svojim najmilijima.

Pojas je Srbima doneo apsolutnu harmoniju, u kilometarskim redovima za celivanje stoje zajedno studenti i ćacad, više od pola miliona ljudi je prema crkvenom računovodstvu celivalo ovu relikviju do pisanja ovog teksta. Sve se smirilo, svi sukobi su prestali, ne računajući represalije koje zasluženo trpe izrodi koji su ismevali pojas i vernike, dajući neprimerene sociološke definicije ovom neponovljivom duhovnom fenomenu.

Šta će biti kada pojas ode? Da li će milioni malih pojaščića koje će ostaviti za sobom Srbiji doneti večni mir i doživotnu vlast Sisolinija? Svi se nadamo. Svaka sabornost ovakvog tipa pamtiće se dugo, dugo, barem dve nedelje, možda i tri. Svesrpsko ujedinjenje na nivou pojasa je događaj godine, to će vam reći Informer i Žvalo, ali ono nije jedini ovakav događaj. Bilo ih je još, a pošto su toliko retki da se mogu nabrojati na prste jedne ruke, do kraja nabrojaćemo ih u ostatku teksta.

Opštenarodno ujedinjenje desilo se i tokom pomračenja Sunca, 1999. Narod se ujedinio u spuštanju roletni i sakrivanju ispod kuhinjskog stola, jer zna se – ko vidi pomračenje Sunca, njega će Bog kazniti. Srbi su se, srećom, ujedinili u svojoj beskrajnoj mudrosti i u dobro zamračenim domovima čekali da napast protutnji nebesima. Vidite, upalilo je. Život je od tog trenutka postao čaroban, osim nekolicini manijaka, koji su bili na otvorenom i dopustili da im pomračenje Sunca dođe glave.

Iste godine, ali malo ranije, Srbi su se ujedinili i povodom bombardovanja. Svi do jednog mrzeli su Klintona i želeli smrt „Šiptarima“. Skakali su po mostovima uz muziku sa Pinka i bedževima target okačenim na svečanu odeću. Kakav je to naboj patriotizma i narodnog jedinstva bio, šteta što je bombardovanje trajalo samo tri meseca. No, sve što je lepo kratko traje, ali bombardovanje ima i svoje kulturno nasleđe. Naime, srpsko jedinstvo u mržnji prema „Šiptarima“ ispoljava se i danas.

Za kraj, poslastica. Srbi potpuno povrate razum kada bilo koja reprezentacija igra evropsko ili svetsko prvenstvo. Zagrljeni jedni kraj drugih, ujedinjeni u mržnji prema protivniku, pevaće patriotske pesme i student i ćaci, sve do poraza koji će izbaciti reprezentaciju sa turnira. Ukoliko reprezentacija osvoji medalju, Srbi će se još jednom ujediniti, da pijani, ispod balkona beogradske skupštine, pozdrave pobednike vitlajući zastavama ‘Nema predaje’.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.