Analiza profesora sa Pristona: Kako nejednakost utiče na izbornu demokratiju?

Knjiga „Istorija političkog sukoba: Izbori i društvene nejednakosti u Francuskoj, 1789–2022“ (A History of Political Conflict: Elections and Social Inequalities in France, 1789–2022), koja je prvobitno objavljena na francuskom jeziku 2023. danas je još aktuelnija, jer su više kamatne stope učinile javni dug sve većim teretom, manje održivim i politički eksplozivnijim.

U središtu njihove studije nalazi se pažljivo izrađena geografska analiza Francuske, ne prema modelu 96 administrativnih departmana nastalih tokom Francuske revolucije, već kroz 36.000 manjih jedinica: metropole, predgrađa, gradovi i sela.

Pomalo ponavljajući način na koji su svoje poruke izložili na 848 stranica knjige nije idealan, ali to ne umanjuje značaj njihovih ključnih uvida, koji zaslužuju mnogo veću pažnju.

Različiti oblici polarizacije

Kage i Piketi smatraju da se politički odgovori na nejednakost mogu podeliti u dve različite kategorije, od kojih svaka ima svoju istorijsku hronologiju.

Njihovi termini za te pojave su: biparticija (polarizacija između levice i desnice)
triparticija (podela na centar koji se suprotstavlja desnom nacionalističkom pokretu i levo-redistributivnom ili ekološkom pokretu).

Tradicionalna podela na levicu i desnicu odražava društvenu i ekonomsku polarizaciju zasnovanu na levom programu preraspodele bogatstva, dok pitanja identiteta na kraju postaju temelj trostruke podele.

Prva velika triparticija pojavila se između 1848. i 1910. a raspala se upravo u trenutku kada se evropski međunarodni sistem počeo raspadati i kada je mogućnost velikog globalnog sukoba postajala sve izvesnija.

Druga triparticija počela je krajem 20. veka, tokom rasprava o Ugovoru iz Mastrihta (kojim je uspostavljena Evropska unija), stvaranju monetarne unije i uvođenju jedinstvene valute.

To je takođe bio period kada su dva referenduma – 1992. i 2005. godine na novi način uzdrmala francusku politiku.

Još od sredine 19. veka, kada je Napoleon III vešto koristio referendume za sopstvene političke ciljeve, plebisciti nisu imali značajniju ulogu u francuskom političkom životu.

Godine 1992, vladajući levi centar, predvođen socijalističkim predsednikom Fransoa Miteranom, kao i veliki deo desnog centra, podržavali su evropske integracije. Ipak, Ugovor iz Mastrihta odobren je samo tesnom većinom odnosom 51 prema 49 odsto.

Zatim je 2005. godine predlog evropskog ustava, koji je izradila konvencija predvođena bivšim francuskim predsednikom Valerijem Žiskarom Destenom, odlučno odbijen: 55 odsto birača glasalo je protiv, a 45 odsto za. Najveći udeo negativnih glasova došao je iz ruralnih delova Francuske.

Ovi rezultati stvorili su dinamiku političkog nezadovoljstva i razočaranja. Odluka iz 2005. da se odbaci evropski ustav imala je malo ili nimalo praktičnog uticaja na položaj Francuske prema Evropi i svetu, jer je Lisabonski ugovor već ponudio alternativni okvir koji nije zahtevao referendum.

Zbog toga su oni koji su glasali „ne“ imali osećaj da su ignorisani. Kako je njihovo nezadovoljstvo raslo nakon finansijske krize iz 2008. godine, počeli su da se politički mobilišu protiv centra.

Kriza iz 2008. godine izazvala je oštre kritike finansijskog kapitalizma i sa desnice i sa levice. Desničarski predsednik Nikola Sarkozi, kao i njegov levi naslednik, kritikovali su ulogu finansijskog sektora.

Tokom kampanje koja ga je dovela do predsedničke funkcije na izborima 2012. godine, socijalista Fransoa Oland izjavio je: „Moj neprijatelj je finansijski sektor“.

Međutim, retorika nije isto što i politika. Francuska je kasnije za predsednika izabrala Emanuela Makrona, koji je prethodno bio Olandov ministar ekonomije, industrije i digitalnih pitanja.

Makron je pritom imao koristi od veće koncentracije glasova birača sa višim prihodima nego bilo koji drugi predsednik u istoriji Francuske.

Vidim dve moguće interpretacije promena između biparticije i triparticije, ali samo jednu od njih bi Kage i Piketi bezrezervno prihvatili.

Njih dvoje vide strukturne ekonomske faktore iza podele na levicu i desnicu, pre svega industrijalizaciju i prelazak na „salarizaciju“ (rad za platu), koji se takođe odvijao i u ruralnim područjima.

Štaviše, jedan od ciljeva njihove knjige jeste da odbrane ruralnu Francusku od potcenjivanja koje joj je nametnula istorija, a naročito od prezira koji joj je često upućivala levica. Oni pokazuju da unutrašnja i ruralna Francuska nije samo u prošlosti imala važnu ulogu u političkom razvoju zemlje, već da je i danas ima.

Upravo su ti birači činili veliki deo opozicije prema ranim planovima Makronove vlade za zelenu tranziciju, koja je trebalo da se sprovodi kroz više poreze na gorivo i stroga ograničenja brzine – mere koje bi nesrazmerno teško pogodile ruralne krajeve Francuske.

Globalizacija i njene posledice

Međutim, postoji i drugačije tumačenje: da je prelazak ka triparticiji bio logičan odgovor na globalizaciju, koja ograničava mogućnosti svakog programa zasnovanog na preraspodeli, jer pokretni faktori proizvodnje mogu jednostavno da odu iz zemlje.

Preduzetnici i poslovne elite mogu da napuste zemlju ako se povećaju porezi na bogatstvo ili prihode, dok multinacionalne kompanije mogu da premeste sedište u države gde su porezi na kapitalnu dobit ili poslovanje niži.

Kada se preraspodela pokaže kao teško ostvariva, druge teme – pitanja kulturnih ratova, identiteta i tradicije – postaju nova središta političke mobilizacije.

Rast i dinamika pojedinih zemalja EU, poput Irske, Luksemburga i Holandije, delimično odražavaju ranije odluke da se ponude kao poreska utočišta za bogate pojedince i kompanije koje traže niže poreze.

Van EU, centri poput Švajcarske, Dubaija, Hongkonga i Singapura postali su još privlačniji magneti za bekstvo kapitala.

Ali pitanje nije samo u visini poreskih stopa. Od presudnog značaja su i lakoća osnivanja kompanija i pravni okvir korporativnog prava.

Tako su u prvoj polovini 19. veka, kada je u Francuskoj korporativno pravo bilo restriktivno, mnoge francuske (kao i nemačke) kompanije osnivale svoja sedišta u liberalnoj Belgiji. Belgija je tada poslužila kao uzor za nove zakone u Francuskoj i Nemačkoj tokom 1860-ih i 1870-ih, što je pokrenulo prvi talas triparticije.

Slično tome, u Velikoj Britaniji i Francuskoj tokom 20. i 21. veka, donosioci odluka uočili su potrebu da obezbede utočište za kapital – ulogu koju su preuzeli britanska Kanalska ostrva i francuska pogranična država Andora. Nijedna od tih oblasti nije deo Evropske unije.

Andora, koju Kage i Piketi neobično ni ne pominju, predstavlja posebnu suverenu državu čiji su zajednički šefovi države francuski predsednik i španski biskup Urgelja.

Čak je i socijalista Fransoa Miteran tokom svog predsedničkog mandata nosio titulu „ko-princ Andore“.

Iako su granične kontrole sa francuske strane uglavnom primetno odsutne, Španija održava stroge kontrole na granici između Katalonije i Andore. Ostaje da se vidi koliko će to još trajati. Sporazum o pridruživanju između EU i Andore pregovaran je krajem 2023. godine, ali još uvek čeka konačno potpisivanje.

Trostruka podela kao okidač za nestabilnost

U svakom slučaju, opravdano je strahovati da bi triparticija mogla dovesti do političkog haosa i dodatno otežati opstanak demokratije. Takva je bila sudbina nemačke Vajmarske republike između dva svetska rata i dalje najpoznatijeg primera sloma demokratije.

Izvorne stranke nemačkog političkog centra (Socijaldemokrati, Katolički centar i liberalne Nemačke demokrate) gubile su podršku čak i tokom godina ekonomskog prosperiteta, a njihov položaj se dodatno pogoršao tokom Velike depresije.

Relativni dobitnici bili su nacisti i komunisti. Međutim, pošto nijedni nisu bili spremni da formiraju vladajuću koaliciju sa drugima, nastali haos je stvorio čežnju za diktaturom.

Lako je videti zašto je ova analiza relevantna za današnju Francusku. Fragmentacija centra znači da bi predsednička kampanja 2027. godine mogla završiti drugim krugom između: nacionalističke, antiglobalističke i antievropske desnice (predvođene Marin Le Pen) i nacionalističke, antiglobalističke i antievropske levice (predvođene Žan-Likom Melanšonom).

U tom kontekstu Kage i Piketi iznose svoj poziv na obnavljanje dvostranačke politike. Ali da bi se Francuska vratila biparticiji, poreska politika, a ne nacionalni identitet i migracije, mora ponovo postati središte političke debate.

Kao upozorenje, Kage i Piketi ukazuju na primer iz sredine 1920-ih, kada vladajuća koalicija levog centra premijera Eduara Erioa nije uspela da sprovede program oporezivanja kapitala kojim bi se obezbedila ekonomska i finansijska stabilizacija.

Upravo taj neuspeh inspirisao je Fransoa Gogelja, jednog od osnivača izborne sociologije, da napiše jedno od najvažnijih prethodnih dela za analizu francuskog političkog sistema koju danas razvijaju Kage i Piketi.

Posmatrajući prošlost, oni zaključuju: „Nikada nije jednostavno postići saglasnost o društvenoj raspodeli tereta kada on dostigne takve razmere, i verovatno je neizbežno da rešavanje ovakvih sukoba uključuje trenutke političke i društvene napetosti ogromnih razmera. Možemo se samo nadati da bi mirno i razumno proučavanje istorijskih primera moglo pomoći u usmeravanju budućih sukoba koji će se neizbežno pojaviti u 21. veku“.

Kage i Piketi takođe prepoznaju slične prepreke u dva ranija istorijska događaja koji su snažno oblikovali francusku političku svest.

Prvi je bio neuspeh revolucionarne levice tokom 1790-ih da oduzme crkvenu i aristokratsku zemlju na način koji bi koristio većini seljaštva, a ne samo maloj urbanoj buržoaziji.

Zatim je došao revolucionarni talas iz 1848. kada su ruralne oblasti ponovo smatrale da su izdane.

Usred teške poljoprivredne krize, vlada je uvela povećanje poreza na imovinu, stvarajući dodatni teret koji ruralna Francuska nije brzo zaboravila.

Zbog raširenog osećaja da su ih urbane elite prevarile, mnogi su se okrenuli harizmatičnoj ličnosti Napoleonovog rođaka, koji će ubrzo postati car – Napoleonu III.

Kada muzika utihne

Kao što Kage i Piketi ispravno primećuju, političke blokade koje redovno parališu francusku politiku proizlaze iz nagomilavanja duga.

„Kao i u 18. veku“, objašnjavaju oni, „nekontrolisano gomilanje duga može se posmatrati kao posledica uverenja da je pravedno oporezivanje nemoguće. Radnička i srednja klasa više nisu spremne da plaćaju veće poreze i zalažu se za veće oporezivanje najbogatijih; suočena sa odbijanjem ili nesposobnošću vlade da krene u tom pravcu, jedini neposredni odgovor jeste dalje gomilanje duga“.

Njihovo predloženo rešenje jeste veće oporezivanje bogatstva i kapitala, po uzoru na zapadnonemački program Lastenausgleich („izjednačavanje tereta“) iz 1952. godine, koji je imao za cilj da nadoknadi Nemcima štetu nastalu tokom Hitlerovog rata.

Međutim, nemačka politika tog perioda sprovedena je u uslovima koje savremena Francuska verovatno ne može ponoviti.

Program Lastenausgleich odražavao je spoznaju da je rat izgubljen i da je potrebno podneti žrtvu, ali je istovremeno uveden u trenutku kada je počeo ekonomski oporavak zasnovan na tržišnim principima.

Na kraju, ovaj poreski program pomogao je da se održi ono što je kasnije nazvano posleratnim nemačkim Wirtschaftswunderom („ekonomskim čudom“).

Ali u odsustvu takvog „čuda“, on bi verovatno proizveo isto političko razočaranje koje Kage i Piketi opisuju kada analiziraju Francusku tokom: 1790-ih, perioda 1848–1849, 1920-ih, što je dovelo do mobilizacije levice i značajnog jačanja Francuske komunističke partije.

Sve u svemu, Kage i Piketi su napisali jedinstvenu, detaljno dokumentovanu analizu problema sa kojima se suočava francuska demokratija, kao i istorijske uloge duga u oblikovanju izbora između reformi i revolucije.

Imajući u vidu fotografiju autora na unutrašnjem omotu knjige, na kojoj nose upadljivo crvenu odeću i široko se osmehuju kameri, lako je doći u iskušenje da njihovu knjigu posmatramo kao neku vrstu predskazanja.

Politički ciklusi vođeni dugom, koji su dugo oblikovali francusku istoriju, nisu završeni i mogli bi ponovo pokrenuti novi talas revolucionarnog žara.

Autor je profesor istorije i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Prinston. Između ostalih napisao je knjigu “ Sedam krahova: ekonomske krize koje su oblikovale globalizaciju “ (Yale University Press, 2023).

Project Syndicate, 2026.

www.project-syndicate.org

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji