„Rat je uvek kockanje“: Profesor sa Prinstona o Trampu, Iranu, Putinu…

Naravno, veliki ulog ponekad se može isplatiti. Američko-izraelski napad na Iran možda bi mogao dovesti do radikalne promene u politici te zemlje, omogućavajući tolerantniji režim koji će otvoriti zemlju, pokrenuti ekonomsko čudo, ukloniti mine i snabdevati svet naftom.

Ako bi se to ostvarilo, Tramp bi izgledao briljantno, ili barem kao kockar sa visokim ulozima koji je uspeo da ostvari veliki dobitak.

Kako se ova „ekskurzija“ bude odugovlačila, sećanja na ranije neuspele kockarske poteze počeće da dolaze u prvi plan, nudeći depresivne presedane za aktuelnu krizu američke moći.

Na primer, može se ukazati na događaje iz 1914. godine, kada su lideri raspadajućih imperijalnih sistema u Rusiji i Austriji smatrali da mogu stabilizovati situaciju kroz „kratki pobednički mali rat“ (barem su ga nazivali pravim imenom).

Dva skorija iskustva su još upečatljivija i relevantnija: ona Britanije i Francuske u Egiptu 1956. godine, i Putinova sopstvena greška iz 2022.

Prvo je počelo 29. oktobra 1956. godine, kada je Izrael pokrenuo napad na Sinajsko poluostrvo kako bi probio egipatsku blokadu Tiranskog moreuza i Akabskog zaliva.

Dva dana kasnije, bez konsultacija sa Sjedinjenim Državama, Britanija i Francuska su ušle u sukob kroz „Operaciju Musketeer“, koja je imala za cilj da preuzme kontrolu nad Sueckim kanalom, globalno ključnom pomorskom rutom, iz egipatskih ruku.

Britanski i francuski lideri želeli su ništa manje nego svrgavanje egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera, verujući da će Sjedinjene Države razumeti logiku i smelost te operacije. Po njihovom mišljenju, uspeh bi obnovio globalnu prevlast njihovih zemalja.

Ali napad je propao, a kanal je ostao zatvoren šest meseci. Britanska i francuska politika su bile duboko podeljene, a lideri obe zemlje su izgubili kredibilitet.

Američki predsednik Dvajt D. Ajzenhauer i državni sekretar Džon Foster Duls bili su besni, ne samo zato što je operacija oko Sueckog kanala skrenula pažnju sa onoga što su oni smatrali glavnim globalnim izazovom: sovjetskog imperijalizma, koji je bio očigledan kada su sovjetski tenkovi četiri dana kasnije ušli u Mađarsku da uguše pokret za demokratske reforme.

Zapravo, britansko-francuski potez oko Sueca možda je čak ubedio sovjetskog lidera Nikitu Hruščova da pokrene sopstvenu intervenciju.

Političke posledice Suecke krize uključivale su finansijsku paniku koja je primorala Britaniju da zatraži pomoć od Međunarodnog monetarnog fonda, koji je do tada bio uglavnom neaktivan.

Na kraju, i Britanija i Francuska su morale da otvore svoje devizne sisteme, ograniče kontrolu valuta i pređu na konvertibilnost tekućeg računa, ukidajući ograničenja u platama u trgovini.

Drugim rečima, dve velike zapadnoevropske zemlje bile su primorane na liberalizaciju pod nadzorom međunarodne institucije kojom dominiraju Sjedinjene Države.

Drugi presedan je ruska invazija na Ukrajinu punog obima. Planirana kao brzi, hirurški udar kojim bi se uklonilo demokratski izabrano rukovodstvo Ukrajine i postavio marionetski režim (slično onome što je Tramp nedavno pokušao da postigne u Venecueli), spektakularna nesposobnost ruske vojske ubrzo je pretvorila tu „specijalnu vojnu operaciju“ u pravi močvarni sukob (iscrpljivanje).

Jedna od najneposrednijih širih pretnji bila je za globalne zalihe hrane, budući da je izvoz ruskog i ukrajinskog žita i đubriva iz luka na Crnom moru postao nemoguć. Izolovana i pod teškim sankcijama, Rusija je snosila sve veće troškove, dok su obični Rusi bili primorani da trpe visoku inflaciju i ekonomsku teškoću.

Ostaje da se vidi kako će se Rusija izvući iz svoje ekonomske, političke i humanitarne krize.

Britansko-francuska greška u Suecu barem je bila srećom kratkotrajna, ponizila je obe zemlje i uništila njihove međunarodne ambicije.

Nasuprot tome, Putinova operacija, traje već godinama. Da li će ogroman broj žrtava – 1,2 miliona, sa možda pola miliona mrtvih – podstaći Rusiju da se odrekne svojih imperijalnih ambicija, nemoguće je predvideti. Mnogi Rusi će doživeti neuspeh u potčinjavanju Ukrajine kao izdaju poginulih.

U svakom slučaju, Sjedinjene Države počinju da se suočavaju sa sopstvenom situacijom na Bliskom istoku. Tačno godinu dana pre ovog najnovijeg napada na Iran, Tramp je održao veoma vidljiv (za televiziju pripremljen) sastanak u Ovalnom kabinetu, na kojem su on i potpredsednik Džej Di Vens vršili pritisak na ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog.

Zelenski je odgovorio rekavši im da „tokom rata svi imaju probleme, čak i vi. Ali vi imate okean i to sada ne osećate, ali ćete osetiti u budućnosti“.

Tramp je tada podigao ton: „Nemate pravo da diktirate šta ćemo mi da osećamo. Mi ćemo se osećati veoma dobro i veoma snažno. Vi sada niste u dobroj poziciji. Doveli ste se u veoma lošu poziciju. Trenutno nemate karte“.

Kakva razlika jedna godina čini. Okean ne štiti Trampa od viših cena i rastućeg nezadovoljstva javnosti njegovom administracijom. Postavljaju se brojna pitanja o pripremama za rat i o tome da li je postojao bilo kakav plan za to da Iran zatvori Ormuski moreuz. Sve više izgleda da SAD možda nemaju „karte“ da postignu svršen čin koji je Tramp želeo.

Dugoročne posledice mogle bi ličiti na priču o Suecu, ali obrnuto: poniženje, zatim preispitivanje politike i nova posvećenost razmišljanju o tome kako obnoviti ekonomsku otvorenost. Kao Britanija i Francuska nakon 1956. i kao Rusija danas, SAD neće moći da reše krizu koju su same stvorile.

Autor je profesor istorije i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Prinston. Između ostalih napisao je knjigu “ Sedam krahova: ekonomske krize koje su oblikovale globalizaciju “ (Yale University Press, 2023).

Project Syndicate, 2026.

www.project-syndicate.org

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji