Stvarna Afrika

Ono što o Africi znam, znam iz priča raznih putopisaca, o nekima poput Havijera Revertea i njegovoj genijalnoj „Afričkoj trilogiji“ smo već pisali, a ona i dalje čeka da bude prevedena sa španskog. Ne treba zaboraviti ni čuvenu „Moju Afriku“ Karen Bliksen (s danskog preveo Radoš Kosović).

Tu i tamo se o Africi nešto pojavi. Čini se da je kod nas glavni problem što smo evrocentrični, što se malo prevodi i piše o drugim delovima sveta.

O brojnim klasicima hispanske književnosti koji ovde verovatno nikad neće ugledati svetlo prevoda da se i ne govori. Ipak stvari se na globalnom planu pomalo menjaju. Prošlogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost Tanzanijac Abdulrazak Gurna odličan je primer kako se može skrenuti pažnja na druge delove sveta koji nisu Evropa i Amerika.

Odmah sam pojurio da dođem do svega što je ovaj sjajan pisac napisao. Čitati ga u originalu pravo je intelektualno zadovoljstvo.

Isto se može reći i za prevode koji su odlični. Čarobna knjiga je do sada objavila tri njegove knjige „Raj“ (prevodioci su Marija Pavićević i Vladimir D. Janković), „Život posle života“ (prevod Olja Petronić), „Napuštanje“ (prevod Darko Tuševljaković), a uskoro izlazi I roman „Pored mora“ u prevodu Marije Pavićević.

Treba reći i to da su naslovne strane sve četiri knjige odlično dizajnirane i osmišljene. Nije slučajno što su objavljene u biblioteci „Avantura reči“. Gurna piše o stvarnoj Africi, običnim malim ljudima i njihovim životima, ali i o mešavini i preplitanjima raznih kultura i uticaja, naravno piše i o bremenu kolonijalizma i o tome kako su beli koloniozatori iz ovih ili onih razloga i interesa devastirali ovaj kontinent. Jednom rečju, vrhunska književnost.

Darko Tuševljaković je prevodeći „Napuštanje“ uspeo dobro da upari svoje prevodilačko i spisateljsko umeće, a da ne izneveri

Gurnin stil. Morao sam da ga pitam kako je bilo prevoditi odličnog pisca. Evo šta mi je odgovorio:

„Iako je Abdulrazak Gurna rođen u Africi, on se školovao i veći deo života proveo u Velikoj Britaniji, tako da on zapravo pripada korpusu anglosaksonske književnosti i tako u suštini i piše. U samom procesu prevođenja nije bilo nikakvih problema. Gurna se trudi da priču koju priča približi čitaocima koji nisu sa terena na kom se sama priča odvija, s te strane vodi računa o tome kako će nam ispričati neke stvari. Ali, do izvesne mere zadržava šmek podneblja i ljudi o kojima pripoveda. Recimo, neke izraze koji su na svahiliju ili na arapskom zadržava pošto su to jezici koji se govore istočnoj Africi koju opisuje, a sve se to u suštini dalo lako rešti. Negde sam pročitao da Gurna nije ljubitelj fusnota i objašnjavanja tih termina, on smatra da sve to iz konteksta može da se zaključi i odgonetne u toku samog čitanja što dodatno govori o tome da je svestan toga da njegove knjige čitaju ljudi koji možda nisu bog zna kako upoznati sa istorijom istočne Afrike i sa teritorijom koju on intimno poznaje i o kojoj govori.“

Sve što je Darko Tuševljaković rekao je potpuno tačno, iako kao preodilac nije odoleo iskušenju da ubaci po neku fusnotu. Nama je ostalo da uživamo u čitanju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.