O prijateljstvu i ljubavi 1

Tako mi je drago da ga vidim, i, naravno, ne znam koga i čega bih se prvo setila, u stvari, svega bih se setila.

I dve žene prvo, Gordane Kosanović i Mire Trailović.

I tu odmah pored njih Jovana Ćirilova i Dragana Klaića.

Leta ’86, kada je Gordana umrla u trideset i trećoj godini, pozorišta su bila zatvorena, teško mi je bilo doći do Gordaninih „domaćih“ fotografija, uglavnom su bile iz Teatra na Ruru, posebno se sećam Gordane kao Lulu (Vedekind), ta fotografija bila je na centralnom stubu u Pivari („Nova osećajnost“) gde je održana komemoracija, govorile su kolege sa klase.

Vrata na Pivari bila su otvorena, svraćao je svet šetajući Skadarlijom, tada se tamo šetalo, i ljubopitljivo zagledao u skup odavanja poštovanja i zastao.

Bila je jedna od finalnih proba „Dekamerona“ u Ateljeu 212, i rođendan Roberta Ćulija. Još nije počelo, svi smo bili spremni. Kao da će se nešto dogoditi, to je ona tišina, dešava se, koliko tih tišina ima, život je bogatiji. Iz hinter bine pojavila se Gordana Kosanović, htela je da igra u „Dekameronu“, sa pregršti žutih ruža, Roberto je ustao u gledalištu, dobro se sećam toga dana.

(Nikada nisam videla nekoga ko u veoma kratkom roku nauči sve jezike, francuski i nemački. Po odlasku u Nemačku i osnivanju Teatra na Ruru, Gordana Kosanović dobija nagradu „Edit Klever“i to igrajući Getea na nemačkom.)

U Bitef teatru, 1. aprila, Roberto Ćuli, na tridesetogodišnjicu pozorišta, koje je otvoreno između ostalog i tako što se Mira Trailović, idući ka sceni, lagano oslanjala o ramena prijatelja, dok su sa ekrana dopirale izjave Bruka, Baroa, Arabala o veličini i snazi ove večite žene, dobro se sećam bolnog izraza u očima Roberta Ćulija.

Koji sada, pre neko veče, govori o svom ponovnom dolasku u Beograd, kao čini rezimiranja i uvažavanja jedne istorijske saradnje bez koje ne bismo bili ono što danas jesmo, bez koje ne bi bilo Teatra na Ruru, osnovanog po Gordaninom odlasku u ansambl koji će uskoro sa sasvim neobičnom umetničkom i mentalnom snagom ujediniti u jedno od najspecifičnijih evropskih pozorišta, poetski i političko.

(„Nova osećajnost“, Pivara, nastaje iste godine kada i „Dekameron“, to jeste početna faza Teatra na Ruru. „Idi, vreme ti je da napraviš svoje pozorište“, Mira Trailović).

Držim ispred sebe Ćulijevu knjigu „O improvizaciji“, devet razgovora sa Robertom Ćulijem, i u stvari, kada se čita hronologija rada Teatra na Ruru postaje jasno da ništa nije improvizacija, već kauzalitet traženja celine pozorišta i sveta jednog filozofa, reditelja i glumca.

Dragan Klaić i ja bili smo dramaturzi na „Dekameronu“, međutim sa nama i kada nije bio tu, bio je filozof i dramaturg Helmut Šefer, nije bilo probe nakon koje Roberto ne bi i telefonom satima razgovarao sa Šeferom.

„Bespotrebna neophodnost dramaturgije“, tako je glasilo predavanje Helmuta Šefera na Akademiji za pozorište, film, radio i TV.

Ako je iko iz opredeljenja i spontano učinio mnogo za jugoslovenski teatar, bio je to Teatar na Ruru, jedan od poslednjih činova odlazećeg ministra spoljnih poslova Budimira Lončara bila je dodela ordena za zasluge u kulturi Robertu Ćuliju.

U Bitef teatru Ćuli je govorio o jugoslovenskom teatru, turnejama po gradovima, upoznavanju ljudi, o smislu i energiji koju mu je to davalo. Bitefu na koji je došao i u vreme kada su bile sankcije,

No, pre svega toga suočili smo se sa scenom, gostovanje u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u kojoj, iz velikog mravinjaka, izranja Gordana Kosanović proričući, ječeći, upozoravajući i ne plačući, već otimajući dah i i glas iz utrobe, ono što će biti, a to je rat. Nezaboravna scena. O koliko godina mi zapravo govorimo. Govorimo o jednoj epohi, čiji je deo Teatar na Ruru i Roberto Ćuli.

Rekao je Roberto kolika je bila povratna sprega, koliko kreativna i plodonosna njegova veza sa pozorištem, politikom, prilikama i ljudima tokom vremena jedne zemlje, onda tokom njenog raspada, i nakon toga u novim državama.

Važno je znati da je jedan od prvih festivala u „novoj situaciji“ organizovao Teatar na Ruru. Centar za kulturnu dekontaminaciju je godine 1997, dve godine nakon osnivanja, na Ruru igrao „Magbeta“ Sonje Vukićević. S Robertom na vratima pozorišta, on inače uživa u cepanju karata, i to smo od njega naučili.

Čitav teatar „Pralipe“ radi niz godina na Ruru, i sa uspehom nastupa na međunarodnim festivalima.

Godine 1996. radimo festival „Zabrinuti septembar“, i naravno zovemo Teatar na Ruru. U jednom filmskom studiju „Avale filma“, tada je to još postojalo, u Košutnjaku, Teatar na Ruru igra „Zmijin svlak“ Slobodana Šnajdera. Bio je to danas teško zamisliv poduhvat, scenski i izvedbeni, okolnosti su bile „već vanredne“. Ali bilo je izvanredno.

I onda je stigla Nato intervencija. Veoma često zove Helmut Šefer i govorimo (danas svi kažu „pričamo“, nekako se taj domaćički izraz uvukao u sve pore) o smislu svega toga i o velikoj temi „Večnog mira“ Imanuela Kanta.

A onda Helmut kaže „zašto vi ne biste došli na gostovanje u Teatar na Ruru“.

Bombardovanje je.

Jovan Ćirilov preduzima neviđenu akciju oslobađanja glumaca, muških da putuju, da izađu iz zemlje. Uspeva. Jugoslovensko dramsko igra „Porodične priče“ Biljane Srbljanović, a Centar za kulturnu dekontaminaciju „Evu Braun“, Eva Braun je naravno Mirjana Karanović.

Gledalište je krcato, ne znam ko sve nije došao, žamor ne prestaje, nakon predstava razgovori, pravi uzbudljivi.

(Veoma nalik razgovorima na Bitefima, razgovoru nakon predstave „Kiklop“, tada još pozorišta iz Diseldorfa u kome Roberto Ćuli režira, nema još Teatra na Ruru, kada su na Bitefu u razgovorima učestvovali stvaraoci i mislioci „svih profila“. Tog razgovora o predstavi „Kiklop“ sećam se po govoru arheologa Dragoslava Srejovića, nije bilo u pitanju kako ste glumili, koliko proba ste imali, kako je publika reagovala u različitim sredinama, već je to bio razgovor o epohama i savremenom svetu.)

Idući za Milhajm spavali smo u Subotici. Ujutro prasak i tresak, ne nije oluja, već su bombe, ali mi idemo dalje. Nakon odigranih predstava nepresušnih razgovora, jutro je i neko lupa na vrata moje sobe i viče „Gotovo je“, zna se ko prvi rano ujutro čita vesti, to je Jovan Ćirilov.

Po povratku u Beograd, rano jutro, autobus, ljudi slave, potpisan je Kumanovski sporazum.

U „Dekameronu“, osamdesetih Roberto Ćuli, Helmut Šefer i čitava ekipa bavili smo se zapravo klasnim odnosima , posebno bitnim u trenucima opasnosti, izolovanosti ili katastrofe. I ne samo tada, odnosi klasa, slobodno nađite savremeniji izraz, jedna su od dominantnih tema Roberta Ćulija. Uvek su u pitanju klasni odnosi, pa čak i kada ih zamenjujemo nacionalnim.

Kako je to tek danas.

Gledam Roberta Ćulija posle dvadeset godina, možda malko više. Ništa nije ostario, ni Simona nije. isti je, i to je slika i prilika jedne ogromne energije, spremnosti na prijateljstvo i ljubav, ogromno je učinio za pozorište i kulturu našu, vašu, zajedničku, kulturu, pozorište i rekao je dok sam bila u prilici da slušam da će svet biti ravan onome što sanja o njemu, dana kada se ujedine svi stranci na ovom svetu.

Inspiracija je zapravo improvizacija, svemu prethodi, ili iz svega ishodi pogled na svet. Treba puno voleti i biti prijatelj da bi se stvarala pozorišta.