Paprena Hrvatska: Pohlepa ili nešto drugo?

Letnje doba u Hrvatskoj opet u žižu dovodi situaciju na Jadranu. Jedan od protagonista bio je krajem prošlog meseca i sam premijer Andrej Plenković.

Boravio je na Hvaru, a tamo je pored svega prokomentarisao cene hrane i pića u maloprodaji. „Ne može to tako“ i „to nije normalno“, glasio je njegov osvrt na činjenicu da „nešto što košta u Osijeku x, ovde košta x plus jedan, plus dva ili plus tri.“

Hrvatskom premijeru, međutim, nesumnjivo je poznato da je posredi standardna trgovačka praksa, ne samo u Hrvatskoj. Stoga se njegov gest čuđenja i kritike može svesti na čin moralne podrške ugnjetenim potrošačima.

Stopa inflacije u Hrvatskoj već dugo je među vodećima u Evropskoj uniji, pored ostalog i jer država prihod ostvaruje presudno iz potrošnje i – visokih cena. Struktura nacionalne ekonomije, oslonjena na uslužni sektor, izrazito pospešuje takva inflatorna kretanja.

Nameće se zato i pitanje: ne bi li se umesto verbalnog solidarisanja pre morao očekivati nekakav ekonomsko-politički zaokret?

Kratka potražnja na Dugom otoku

„Jasno da bi moralo, ali vlada to očigledno ne želi“, odgovorio nam je Goranko Fižulić, preduzetnik i ekonomski analitičar.

S druge strane, poznato je da se trgovcima ne može nametati politika identičnih cena u različitim prodavnicama, ili barem ne u tržišnoj ekonomiji.

„Svi dobro znamo, pa i vlada, da neki od trgovaca imaju različite formate prodavnica, recimo male kvartovske i velike supermarkete na rubovima grada. Već unutar istog grada oni, dakle, mogu legitimno imati drugačije cene za isti artikal, što je u njihovom poslovanju i sasvim logično“, priča Fižulić.

„Da ne govorimo o ostrvima gde im se često isplati poslovanje samo u sezoni, a nemoguće je održavati samo sezonske prodavnice, zbog prostora i radnika i drugih pitanja“, dodaje on za DW.

Podseća da je kako dobro poznaje situaciju na Dugom otoku, odakle je njegov deda. Tamo u sezoni boravi i po deset hiljada ljudi, a izvan nje samo oko 1.700 stalnih stanovnika.

Olako propuštena šansa

Ipak, ukazuje se prostor za drugačiju ekonomsku strategiju države koja bi kako-tako morala da amortizuje inflaciju. „Sadašnja Vlada imala je jedinstvenu priliku za postizanje drugačije strukture maloprodajne trgovine kod nas, u momentu sloma Agrokora“, priseća se nekadašnji ministar privrede Fižulić.

Prilika je propuštena, a sastojala se u mogućnosti puštanja više novih lanaca-diskonta na hrvatsko tržište.

„Takva se šansa neće lako ponoviti. Nije bilo volje da se reši problem nedostatka konkurencije i viših trgovačkih marži. Ovako se dva diskonta lako dogovore oko toga, što nikad ne možete dokazati, ali im je to definitivno mnogo teže kada ih posluje pet-šest“, konstatovao je Goranko Fižulić.

Dva diskontna lanca danas jesu Lidl i Eurospin, a podsećamo da takvim trgovinama adut predstavljaju upravo niže cene. Oni forsiraju sopstvene robne marke umesto skupljih brendiranih proizvoda, kao i znatno manji obim marketinga, jednostavnije izlaganje robe…

Veća ponuda diskonta na taj način „usidri“ tržište hrane i pića, ne dajući ni skupljim lancima da olako dižu cene, što zatim utiče i na inflaciju.

Širi instrumenti ekonomske politike odnose se na promenu strukture nacionalne ekonomije, gde se u slučaju Hrvatske može očitati odustajanje od industrije zacrtano još krajem 20. veka. Od tog smera u novije doba odustaje se, mada opet samo – verbalno.

Žalopojka znači drskost ili neznanje

Ishod vladinih najava nečega poput reindustrijalizacije zato će verovatno biti isti kao i rezultat premijerove hvarske kritike trgovaca. Dotad valja pažljivije obratiti pažnju na preostale mogućnosti vladinog uticaja na cifre po prodavnicama.

Luka Brkić, profesor političke ekonomije na Univerzitetu Libertas u Zagrebu, mišljenja je da vladi tu ne može pomoći nikakva posebna „filozofija“ niti zamagljivanje odnosa. „Nalazimo se u tržišnoj ekonomiji, što znači da sebi ne možemo priuštiti zahvate iz centralno-planskog koncepta. Preostaje samo podsticanje razvoja konkurencije“, tvrdi Brkić.

„S tržištem stvari stoje brutalno jednostavno. Ono zadobija strukturu“, dodao je, „monopolsku ili duopolsku ili oligopolsku ili pak – konkurencijsku.“

Samo kod ovog potonjeg, dodaje, cene padaju, ali prvo se tržište mora politički dovesti u to stanje. „Žalopojka iz vlade koju dobijamo umesto toga, pokazuje izuzetnu drskost ili potpuno neznanje. A ne znam šta je gore“, dodaje Brkić.

On smatra da se radi o populističkom licemerju, s obzirom na važnost PDV-a za budžet Hrvatske.

Neometana pohlepa

„Temeljno je pitanje: zašto onda vlada ne preduzima ništa za razbijanje oligopola ili duopola u hrvatskoj maloprodaji? Zato što joj to samoj ne treba, a ovako se drži veoma lagodno, dok takav model ne potroši sam sebe, sa svim lošim posledicama za sve nas, od inflacije pa nadalje. Da ne govorimo kako to ne treba ni postojećim trgovcima koji drže svoj položaj“, rekao nam je ovaj politikolog-ekonomista.

No potom se osvrnuo na još jedan zanimljiv aspekt problematike. Posredi je ono što nazivamo „trgovačkom pohlepom“, a koja se u Hrvatskoj ispoljava, po svemu sudeći, dosta neometano.

Znano je već dugo da međunarodni trgovci postižu više marže u Hrvatskoj nego drugde u EU. „Osim toga, oni su poslednji u nizu faktora, pored raznih posrednika. No ako imaju prostor za stalno dizanje cena, a razlog nije viši kvalitet ili inovativnost, onda je reč o omogućavanju pohlepe kao pokretača“, kaže Brkić.

„A za to je kriva država, iako vlast biramo da upravlja politikama, a ne da bi samo vladala“, dodaje Brkić.