„Ovo je slobodna zona, ili Zona slobode“, a svi oni koji su se spremili da daju svoj doprinos tome da ova zona opstane, a onda i da se proširi, da postane trajna u granicama Srbije, jesu „ambasadori slobodne zone“ – u granicama Srbije, možda zato što se pitanje slobode postavlja i razrešava, ako je to moguće, u granicama Srbije. Jer pasoš, pravo na pasoš, je upravo ono što je svelo građane na građane Srbije, taman tako kako se to dogodilo i sa drugim državama „u regionu“.

U stvari ratovi devedesetih su se vodili i oko pasoša. Državljanstva, nacionalne pripadnosti, vlasništva. Pasoš je bio i ostao „linija razgraničenja“, osnovica etničkog čišćenja, posedovanje pasoša nacije, ili države u formiranju na osnovu odbacivanja i izbacivanja „drugih“ bio je preduslov života, a neposedovanje „ispravnog“ pasoša, progona, izgona i smrti.

Ko si ti, pitali su Dubravku Ugrešić nakon ispitivanja za domovnicu i pasoš, kojim jezikom govori i kome pripada, dakle ko si ti, a njen čuveni odgovor bio je: „Nitko“. Taj „nitko“ imao se istrebiti. Tako su kao što znate, ili ne znate, ili nećete da znate, stotine hiljada ljudi ostajali bez ikog svog, doma, a i života. „Čisto“ ime i prezime, „čisto“ mesto stanovanja,“čisto poreklo“, „čist“, bili su preduslov života i kretanja, bili i ostali. Ništa strašnije do gubitak života bila je, i ostala, borba za papire koji dokazuju identitet ljudskog bića suverenitet država građenih i izgrađenih u odnosu na one „druge“.

Upravo zato Civilni pokret otpora predlaže multidržavljanstvo 1992. godine, kao uslov da rata ne bude. Dalje da ga ne bude. „Znajući da u Jugoslaviji ne postoje ni etničke, ni nacionalne , ni političke, ni konfesionalne, ni interesne većine. I da najveće manjine teže ostvarenju deklarisanog, legitimnog cilja – nacionalnim državama. I da nacionalni ciljevi ne postoje sami po sebi – određeni su načinom svoga ostvarivanja, koji istovremeno pokazuje i tajne ciljeve.

Uvereni da svaki čovek ima pravo na život, slobodu, jednakost i sreću osnivamo Civilni pokret otpora koji će se zalagati za prava ljudi iz nacionalno mešovitih porodica, ljudi koji se izjašnjavaju regionalno, ljudi koji pripadaju Nacionalnim manjinama, ljudi koji su jugoslovenske nacionalnosti…“

A onda su nam zbog svega toga i još mnogo čega uvedene vize. Nezaboravan je vizni period, nezaboravni redovi pred konzulatima i ambasadama zapadnih zemalja, kako se CZKD nalazi u Birčaninovoj ulici i kako je nemački konzulat tik do nas, a švajcarska ambasada malo uz ulicu bila, italijanska malo dole niz ulicu bilo je dana da se red za vize umalo spajao. Prvo borba za pasoš, državljanstvo, mesto prebivališta, a onda borba za vizu.

Čitav neljudski proces sa pasošima i dokumentima tokom formiranja, a i posle novih entiteta, nastao je u časovima prestanka važenja jugoslovenskog pasoša. Teško je sporiti da su svi oni koji su glasali za nacionalne stranke ipak podrazumevali opstanak Jugoslavije, bez obzira što su se u datom času devedesetih opredeljivani glasajući „kao i svi drugi“.

Suzan Bak Mors govori u svojim analizama arhitekture, političnost arhitekture kako postoje teritorijalne i vremenske države, odnosno one vezane za teritoriju i one koji se prostiru u vremenu, SAD i SSSR. Čini mi se, na osnovu svega što vidimo oko sebe, i ne samo oko sebe, i Jugoslavija je država u kategoriji vremena.

Neue Sloweniche Kunst (NSK) umetnička grupa formirana osamdeset i četvrte u Ljubljani, 1992. godine formira Državu NSK, i ta država ima pasoš. Država u vremenu.

Imam i pasoš republike Vevčani, nastale u odbranu vode, potoka koji i danas protiču ovim čudesnim mestom u Makedoniji, stanovnici su branili vodu, branili su potoke, i tako su borbom za vodu i njen protok formirali republiku.

„Na Cetinjskom bijenalu (2004) albanski umetnik Albert Heta izvodi rad „Ambasada Republike Kosovo, Cetinje, Srbija i Crna Gora“. Na zgradu bivšeg poslanstva Kraljevine Srbije aplicirani su tabla, grb i zastava Albanije. Posle velikog medijskog pritiska i pošto je rad i fizički oštećen, direktor Bijenala Petar Ćuković odlučuje da ga ukloni sa izložbe, odnosno iz javnog prostora…“!

„Jedna od tvrdnji koju Škeljzen Malići iznosi u svom eseju „O normalnosti“ iz 2000 godine , tvrdnju sa kojim je Beograd morao da se složi jeste da se Kosovo svetlosnim godinama udaljava od Srbije.“ (Vladimir Tupanjac)

Ne znam tačno u kom času je grupa „Škart“ počela da se bavi pasošima kao simbolom slobode ili zatočeništva, kreacije ili apatije, bilo je to u toku rata, ali ono čega se precizno sećam, jeste veliki efekat suočenja i mašte istovremeno jeste da su na gostovanju u Stokholmu kada smo petnaest dana bili učesnici Evropske prestonice kulture (Czkd), kada su iz pokretnih kioska Škartovci delili bonove kao zamenu za pasoš i identitet. Sećam se i da su škartovski pasoši bili „umotani“ u radničke pantalone i zakopčavali se dugmadima o kojima se drže tregeri tih pantalona. Konceptualno na tim pasošima nije pisalo ništa. Tako je izgovoreno ono veliko „Nitko“.

Kako ono kažemo kada nas opljačkaju i uzmu nam dokumenta. Kažemo, „Nije važno za pare, ali dokumenta… da su mi ostavljena dokumenta“. Panika, frka, u svetu u kome su kartice sve, i u kome je identitet čoveka ravan papirima koje poseduje. Barem bi mi ovde trebalo da znamo kako izgleda izgon čitavih naroda. Bez „papira“. I kako izgleda beg od zla i nasilja bez papira kao uslova za prijem i azil.

Partija na vlasti SNS programski guta simbole i njihovo značenje „u narodu“ da bi se „ugradila“ propagandno u onaj tok istorije koji je propagandno jak u datom trenutku. Na taj način, gutajući „sve što je sveto“ od Josipa Broza Tita i Zorana Đinđića do Crkve. SNS se prosto naseljava u istoriju i tekovine istorije i kulture zemlje, „ugrađuje“ se baš onako kako to čini u privredi i u ekonomiji. Na taj način SNS relativizuje sve pojmove o značaju i veličini onoga čega se dohvati da bi se legalizovao i legitimizovao. I nikada kraja smelosti da se neko ili nešto uzme u usta.

Ravnopravnost koju SNS uspostavlja sa značajnim ljudima i datumima u istoriji zemlje potpuno je zapanjujuća. I efektna kao iznenađujuća. Odjednom skoče i počnu da isisavaju smisao i pilotiraju ga u pravcu koji im odgovara. Napad i okupacija simbola i tekovina je oduzimanje duše narodu.

Međutim, opozicija odsustvuje iz borbe za značenja i za ono što ima simboličku moć, što znači i mesta traume u kojima se zameće promena i pobuna. Naime, iščitavanja iz stvarnosti onih mesta u kojima se i praktično i simbolično prelamaju gotovo svi politički fenomeni koji sa pravom izazivaju ogromno nezadovoljstvo ljudi i potrebu za boljim, ili dostojanstvenijim životom. To jeste da realan događaj, koji po svojoj snazi postaje i simboličan, bude mesto politike.

Pasoš se preselio iz realnosti i od neprekidnih zahteva za pravnom državom koja nikako da dođe dok oni što nemaju pasoš, ili nisu podobni građani na bilo koji način ne uzmu stvari u svoje ruke, pasoš se preselio u umetnost koja katarzira fenomen stajući na mesto traume, na mesto onoga „Nitko“, kao što su u ovom času mnogi, a i oni iz hotela „Bristol“.

Kada se već slobodna teritorija, ili država u vremenu svela na „Slobodnu zonu“, i u simboličnom smislu, raduje što se jedan najpraktičniji i najsimboličniji dokument kao što je pasoš našao na dnevnom redu. l što ta gesta pokazuje pretenziju izlaska iz „Slobodne zone“ u spoljni svet i slobodu kretanja, jednom od osnovnih ljudskih prava. Za sve ljude.