Žuta traka na njima. I Davidova zvezda. 26. decembra 2018, Beograđani su na platou ispred Filozofskog fakulteta zapalili sveće u znak solidarnosti sa pobunjenim građanima, narodom, u Banjaluci, Davidom i njegovim privedenim, uhapšenim roditeljima, Suzanom Radanović i Davorom Dragičevićem.

Ono što na snimcima iz Banjaluke („šačica demonstranata“) vidimo jeste nasilje policije nad demonstrantima, „intervencija“, gledamo mladića u beloj majici kako ga razvlače i tuku, dok on izgovara, hrabro se drži, kako biju po nogama da se ne vidi.

Vidi se.

(Ono što je mučno i tučevno jeste podmuklo delovanje, dugotrajno, sada javno, „da se ne vidi“)

„Imaš li ti majku?“

Kada se u Tuzli i Sarajevu iz sve snage demonstriralo, zbog sve veće klasne nejednakosti, uzurpacije, pljačke (bila sam u radničkoj Tuzli, na zborovima štrajkača, videla), februara 2014, ondašnja vlast i Aleksandar Vučić, sa mesta na kome je tada trenutačno već bio, svako pisanje i govor o štrajkovima, nemirima i pobunama u Bosni i Hercegovini, nazivali su zaverom i „izdajništvom“. „Nećete vi meni ovde praviti Bosnu“, da parafraziram. Ti meni, ja tebi, ja ću da dam, neću da dam. Ne dam ga, Ja, Republika Srpska, ja Srbija, mi svi Srbi.

Ima još nešto, što je bilo davnije, 1991, kada smo mogli možda da Slobodana Miloševića odložimo u ropotarnicu istorije, te da, možda, sprečimo „odbrambene ratove“ i ratove, tada su martovske demonstracije nastavljene kod Terazijske česme gde su se smenjivali govornici i kada je Patrijarh Pavle izgovorio čuvenu rečenicu koja je dugo bila udarni znak B92 – „Budimo ljudi, iako smo Srbi“. Tada je Zelenović („brzi vozovi Srbije“) rekao da smo svi kod Česme izdajnici i da moramo odmah da prekinemo sa protestima jer su Srbi u Hrvatskoj, u mestu Stolac, ugroženi. U tom času bila je to samo pretnja i ucena, što nikako ne znači da Srbi u Hrvatskoj nisu bili ugroženi. Ta ucena sa susedima, stranim silama, zaverama, izdajama i čitavom tom kompaserijom, na delu je, sa obnovljenom snagom, tehnikom i tehnologijom, i danas. Izveštavanje hrvatske televizije sa protesta, demonstracija, sve obimnijih u Beogradu, znači da „neprijatelj radi protiv nas“. Nema za vlast tog trenutka u kome se ona može nešto upitati i nad nečim zapitati. Jer joj to „ne pada napamet“, još jedna od parafraza predsednika. „Ne pada mi na pamet“. Interesantno je i sramotno, tako očito žalosno i smešno, ponavljaju, o „padanju na pamet“ kod gotovo svih, a najviše kod najodgovornijih, ministarki i ministara. Nikome od njih „ne pada na pamet“ da imaju bilo kakvu odgovornost za padanje radnika sa građevina, za padanje potpornih stubova i mreža po klisurama i putevima, za divlju gradnju, za sve ono što razdele po institucijama koje kontrolišu, pa kažu da će one da „odrade svoj deo posla“, i da se oni neće izjašnjavati po tom i tom pitanju. Kako ne bi na sudstvo uticali, sami, eto što znaju da je neko njihov nevin, a neko onako kriv, kao nevini saradnici iz Kosovske Mitrovice ili krivi inženjeri i vozači autobusa.

Kada se o „padanju na pamet“ radi, ono što je nekako najviše uznemiravajuće za režim, jeste podsećanje na devedesete, zato će se neprekidno i u svakoj prilici, svakoga trenutka spočitavati gresi prethodne vlasti, i ma koliko znali gledaoci i slušaoci da ih ima, greha, ponavljanje, plansko i po naređenju, stalno, sa jedne strane polako počinje da izlazi na nos i na sve rupe, a sa druge počinje da biva jasno i da služi prikrivanju zločinjarenja devedesetih. Tu se nalazi ono „toplije“, od „toplije“i evo ga, „u tom grmu leži zec“. Odgovornosti.

Isto tako svi građani ove zemlje treba bespogovorno, i sa pretnjom za izdajništvo ako nije bespogovorno da „Veruju“ da jeste tako ako vlast kaže, ili nije tako, ako vlast kaže. I tačka. Pa lepo je rekao predsednik, premijerka ili ministarka ili ministar. Šta ima dalje da se pita i piše. I „provocira“ . Kako kaže direktor fabrike „Milan Blagojević“, nakon banketa za sve radnike koji imaju glasati za SNS, novinarki koja ga pita je li to sukob interesa, koja ga uopšte nešto pita, ma kako se usuđuje da ga bilo šta pita, i „šta je tu sporno“, i ko je, bre, ona.

Samo ću kuću da ti zapalim, da gori i da izgori, a ako si i ti unutra, novinaru, pa to je tvoj problem i „šta je tu sporno“ i šta nije „u skladu sa zakonom“.

Stavljeni pod hipoteku meštani, građani, narod sela Rakita brani reke Stare planine na kojima je predviđeno zidanje malih hidrocentrala, te uništenje potoka, reka, vode, čitavog kraja.

Imaju li uzurpatori zemlje, reka i građana decu. Koja će živeti u ovoj zemlji.

Imaš li ti dete, kćerku, sina.

Jedan meštanin nakon tragičnog uletanja voza u autobus u Međurovu pripoveda kako već godinama vozači autobusa izađu kod rampe, pa gledaju i osluškuju da li voz dolazi, pa onda daju gas autobusu ili ne. Osluškuju voz. Autobusi sa mlađarijom koja se do škole vozi. Ma da se stoka, koje nema više, prevozi. „Zida se Beograd na vodi“, ali rampi po Srbiji nema. Kao ni vode. „Čak 1.636 prelaza preko pruge po zakonu nebezbedno“ („Danas“, 24.12.) „Zorana Mihajlović: Rebić nema potpune informacije“. Profesor Krsto Lipovac: „Velika je odgovornost na ministarstvu, a za signalizaciju direktno nadležna lokalna samouprava i Železnica“. „Zbog tebe i SNS-a ostao sam bez posla“, govori jedan od učesnika protesta na mestu nesreće mrtvih i živih. Dece i odraslih.

Imate li vi majke i imate li decu. Mislite li na njih svakoga dana kad obučete odela, i odeću, stavite kravate i priredite se za snimanja, izjave, televiziju i medije. U skladu sa onim što oko sebe gledamo, s pravom se možemo upitati kako se i zašto funkcioneri partijski tako obuku i doteraju, i sa kojim legitimitetom. Baš kao što je i grad Beograd osvetljen. Šta sve ta odeća, obuća i rasveta prikriva, ili naprotiv, osvetljava, pokazuje, „šalje poruku“.

Koja je takva, ta“poslata poruka“ da je svakolikom građanstvu, pučanstvu i narodu dosta i previše siromaštva, laganja, nepravde, ružnoće, svakolikog nasilja, te je počeo, ili nastavio, počeo da se buni sve žešće i žešće i da shvata ono što izreče Davidov otac, da su takvi kao on, u pobuni protiv svojih zlotvora, ili onih koji čine zločin iz nečinjenja, ti koji mogu da spoje ljude, pobunjene ljude koji bi se tako otarasili muke, zloupotrebe, slugeranjstva i pripadajućih „incidenata“ koji su, naravno, pravilo režima. Demonstrira se, buni, čovek jer ne može bez pravde, slobode i mira.