Nije dosta

Mandić, saznajemo iz pisma čitalaca, ne može „više da gleda“ čitavu jedni galeriju ličnosti koje „nagrđuju“ Dobricu Ćosića. Žali se da komesara više niko ne brani i ne hvali. To, glagolji Mandić, „nije moralno-politički podobno“. A i strašno je. Nehumano! „Ćutke“, drobelja reditelj, „posmatramo javno vešanje nasred Terazija.“

Kad smo već kod metaforičnog vešanja, nije zgoreg podsetiti Mandića da su partijski drugovi i lični prijatelji humaniste iz Velike Drenove svoje neistomišljenike postavljali pred streljački stroj, a one srećnije slali na dugogodišnje robije. Kao pripadnika visokog rukovodstva banditske komunističke vrhuške ja privatno, ali razložno, Ćosića smatram saodgovornim za počinjene zločine. Tim pre što se nikada nije pokajao, nego je krivicu po običaju prebacio na „istorijske okolnosti“ i „subjektivne greške“. Sa druge strane, nije mi jasno kako se reditelj nije zapitao: zbog čega „nagrđivači“ nikada nisu nagrđivali Andrića, Selimovića, Crnjanskog ili Pekića. Evo zašto: zato što niko od pomenutih pisaca nije cinkario Udbi druge pisce, a što – kako je u „Danasu“ dokumentovano pokazao Sava Dautović – Mandićev velikan jeste činio. I verovatno još uvek čini.

Nije to sve. Inače logoreični i skribomaniji skloni Ćosić, koga boljševički teoretičari „porede sa Tolstojem“, zagonetno ćuti o svojim ratnim i poratnim godinama. Morbidna serija „Piščevih zapisa“ (šio mi ga Đura), ako me sećanje ne vara, počinje negde pedesetih godina prošlog veka, dakle u vreme kada su donekle prestala komunistička nepočinstva, otimačine imovine, noćni nestanci ljudi i preki sudovi. Zašto reditelj Mandić, očigledni istinoljubac, ne predloži Ćosiću da se priseti tih vremena – „vreme zmija“ svi pamtimo – i da ih opiše svojim „tolstojevskim“ stilom? Imao bi Gedža šta da kaže na tu temu. A kađenja i opravdanja tipa „Ima li nekog ko mu se (Ćosiću) obratio za pomoć, a da mu nije pomogao. Neka se javi, molim“, Aleksandar Madić može slobodno da okači na Crven Ban. Gde mu je i mesto. Na kraju, reditelj nas „moli da se ne brukamo“. Brine se „šta će o nama misliti oni koji nemaju Ćosića, a nas ne vole“. Sluti da će se na njegovu, Mandićevu glavu, „sručiti lavina“… Valjda osvete „nagrđivača“. A ja ga razuveravam: neće, Mandiću, neće, sitna si ti riba, pljuckavica.