Možeš da ubiješ, ali moraš biti pristojan, i tolerantan. Naročito prema „drugoj strani“ koja ima „svoje mišljenje“, i ima pravo „na svoje mišljenje“. Možeš i da siluješ, ali ne smeš žene da psuješ. Možeš i da zdušno učestvuješ u rasprodaji svega postojećeg, tako da žene i devojke drugu perspektivu nemaju u restauraciji feudalnog društva i u njemu porobljavanja žena, majke će da plaćaju svojim kćerima da se oblikuju u poželjne objekte, i to na kredit, za rođendan ili maturu, jer biti nemoćna i poželjna, to je nalog sistema u kome su žene, kao i knjige, roba. Ali nemoj da upotrebljavaš kakane reči, nemoj da kažeš „marš u pičku materinu“, „idiote“.
Ali žrtvom neću biti, neću biti žrtvom. Pa je ovo kratki dodatak sjajnoj Tamari Skrozi i njenoj analizi „slučaja Gašić“ (još jednog slučaja Gašić) od koga će poteći mnoga sentimentalna suza nad uvredom novinarki Zlatiji Labovići, koja žrtvom neće biti, pa i time što je izjavila kako je Ministar Vojni (tada) zvao u 23 časa, ne bi li se izvinio. Kao da je on nešto lično.
Koliko je gadno ono što je Gašić rekao novinarki u klečećem položaju toliko je ganutljivo i gadno naprasno zgražanje palanke nad položajem novinarki koje odavno već nisu u ravnopravnom statusu (kao uostalom i žene uopšte, na poslu marginalizovane i plaćene manje, objavila Politika 29.11. 2015: „Žene u Srbiji plaćene manje od muškaraca“). Novinarke valja zamišljati kako kleče, dakle, zbog toga što su sumnjive kada pitaju, jer je bolje ćutati, ćutanje je carstvo nebesko, ćutanje je zlato, ćutanje je dan više u preživljavanju, dan više do sutra, dok ne legneš. Šta bi Gašići uradili da novinarke legnu. Ali, izađimo sada iz gašićevskog imaginarijuma i pogledajmo sve novinarke koje i dalje stoje, pitaju i govore. Dok njihove institucije kleče. Ne kleče žene, ljudi, već institucije.
Sigurna sam da je teško ikada za muško upotrebljavana takva količina gadnih, zajedljivih reči, koje pucaju na sve, kao što je to činjeno sa ženama („ženetinama“), evo dvadeset i pet godina. Nakaze, kučke, izdajnice, jalovice, veštice, babe, neudate, nevenčane, neopevane, gadure, lezbejke, komunistkinje (ovaj što zastupa Nedića izuzetno je šarmantan), sve ovi 'Bred Pitovi' nadevali su, i nadevaju, svoje mizogine atribute ženama koje nikako da „legnu“ kao „pare u banci“. Svaki Rastinjak koji je artikulisao svoj ničim utaživi arivizam preko automobila, cipela i prodaje države za kuću (svoju) istresao se na „ženetine“ koje „rade za strane službe“, e ne bi li se napio viskija i jurio po prijemima za nekom koja ne radi za stranu službu, već se prsima probija ka instalaciji što boljeg „brenda“ i „imidža“ Srbije. Šta će tu novinarka koja pita, kada su tu nadležne 'piarke' „u ime naroda“, države i u ime lično i personalno, koje je država, koje je narod, koje je Srbija.
Svojevremeno je Dubravka Ugrešić, jedna od pet „hrvatskih veštica“, devedesetih, na preispitivanje (omiljena reč kada je pozorište u pitanju, u tekstovima o pozorištu uporno se pojavljuje da predstava „preispituje“, to je korak dalje od „režiju potpisuje“), dakle na isleđivanje svoje lojalnosti Republici Hrvatskoj, o nacionalnom poreklu, jeziku i svemu pripadajućem, na pitanje „Onda, ko ste vi“, odgovorila „Ja sam nitko“.
To je bio i danas jeste odgovor svim nitkovima koji bi da budu neko. Skupo je to koštalo sve one koji takođe, kao i Premijer, ne bi mogli da prežive, a i nisu, da se neko tako kao Gašić obraća njihovim kćerima.
To kada se formira slika u kojoj žena novinarka kleči (a još je Olga Božičković znala da kaže kako njene muške kolege, novinarke dele na novinarke i žene), a muškarac je moćnik, dakle onaj koji raspolaže snagom svoga položaja u društvenoj hijerarhiji i u aparatu sile i vlasti (vojnik, policajac, upravnik zatvora i ministar), proces je koji priziva nebrojene asocijacije koje su nasilničke i zločinačke, i nedavne. I ta scena je u javnu svest vratila uporno zakopavanu istinu o sedam izgubljenih života, i razobličila tu neizmernu bahatost koja je oznaka jednog savršenog imoralizma, svojstvo koje nije samo Gašićevo. A to da se takvima ništa ne može, pokazna je vežba jednog uigravanog nihilizma koji drži ljude u stanju inhibicije i unezverenosti, čini ih nedelatnim, umrtvljenim i konačno, čini ih žrtvama. Onda dolazi samosažaljenje, „izvinjavajuće zablude“ i samooplakivanje.
Teško je zaboraviti naše spikerke (nije sada čas da im pominjem imena) koje su duboko dekoltirane, uz osmeh saopštavale kako je Vukovar oslobođen. Istovremeno, nezaboravne su fotografije (jedna od njih, pokojnoga Gakovića, bila je na naslovnoj strani Vremena, na kojoj poslanik, muškarac, pokazuje na „onu stvar“ na pitanje o „krizi“ – ratu). Između tog osmeha i te sprave ima neka „tajna veza“, a one koje je raskidaju, tu vezu, nazivaju pogrdno, obeležavaju kao mete ne bi li im neko razvalio šamarčinu, sa unaprednom abolicijom jer disciplinovanje takvih glasova postaje istraga poturica, logikom: „ponašala se izazovno“, pa je dala razloga. To jeste, takve su žene, i novinarke, provokatori, „kontroverzni provokatori“ i „samozvani“ (kao da neko to imenuje), kritičari, „uzurpatori“. Provokatori i uzurpatori, čega – prava na pobunu i na stav. Politički, naravno, estetički su dozvoljeni.
Zagovornici „dobrog ukusa“ i „pristojnog ponašanja“ čitaju svoju malograđansku lekciju oko i povodom Gašićevog „postupka“, i oni su ti koji „lako“ zaboravljaju koliko su dugo držali šake u džepovima svojih pantalona, perući ruke. Nema to veze sa „govorom mržnje“, to ima veze sa mržnjom, mržnjom koja je vodila i vodi u najstrašniju stvar koja vlada u mnogim oblicima i koja je svakodnevna, u nasilje. I zato je jedini zamisliv pristojni gest da Gašići kleknu.
Zapravo ceo imaginarij kako Gašićev, tako i malograđanskog dogovorenog javnog mnjenja jeste da novinarka kleči, a zapravo ona je čučnula da ne smeta objektivu kamere.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
