Otkako je Sahibija onomad lansirao ideju „srpske misli“, u časovima dokolice često kontam šta bi to moglo biti. Možda NSPM? Ne bih rekao. Ciljao je na nešto mnogo više. Odmah nakon lansiranja te eklatantne besmislice osvrnuo sam se u gnevu u ovoj kolumni i skrenuo pažnju cenjenom publikumu da s jedne strane postoji opšteljudska misao, a s druge različiti jezici.
Jer, da nije tako, da počem postoje engleska i srpska misao, ne bi ga, majci, nijedan pripadnik engleske misli uspeo da nauči srpski jezik niti bi ijedan „srpski mislilac“ mogao da nauči engleski. (A mnogi srpski mislioci novije generacije ga znaju.) Ne bismo, dakle, nikada mogli da čitamo prevode Šekspira ili (da ne idemo baš na Šekspira) – meni bližih – Jejtsa, Džojsa i Beketa.
U kroki-kritici takozvane srpske misli moja malenkost nije pošla od novotarija, poput političke korektnosti i ljudskopravaške palamudnjave, nego sam posegao za Starim zavetom, koji nas podseća da je ljudski rod jako dugo govorio jednim zajedničkim jezikom, a da je pometnja jezika nastala kao posledica teških ljudskih zastranjivanja i brljotina. Šta je, zapravo, bio razlog – pojma nemam. Mojsije nije ulazio u detalje. Pominjao je izgradnju neke kule, ali ta materija je za mistike. Mi Mojsiju moramo verovati na reč. Ili ne verovati. Stvar izbora.
Kao što napred rekoh, u časovima dokolice volim da analiziram srpsku misao i srpske mislioce u težnji da dokučim dubinu srpske tajne i mogu vam reći da tu nikakve tajne nema, da tu zapravo nema ničega osim najcrnje zatucanosti, zasenjivanja prostote, praznoslovlja, visokoparnog palamuđenja i iz takvog „mišljenja“ stečenog lakog keša i lagodnih privilegija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
