Toliko je sugestivno i žanrovski čisto Tomo Kuruzović odigrao četničkog dželata Misirca u „Povratku otpisanih“, da mnogi ne mogu da zamisle, koji nisu gledali, kako je maestralno Tomo igrao i šaljivog partizanskog prometeja Nikoletinu Bursaća i osmoofanzivca između bunkera i večernje matematike Petra Pepu Bandića – čuvene likove iz kataloga Branka Ćopića.
Na neki način i sam Ćopić je bio žanrovski pisac. Da nije tako zar je mogao Bata Čengić da snimi onakav „Gluvi barut“ koji najviše po ledenoj izmaglici, gunjevima i lelecima podseća na Milijusovog „Konana Simerijanca“. Skoro mi je Branislav Lečić, koji u „Barutu“ glumi Radekića („Osta Radekić sam s narodom“), ispričao utiske kako je Bata Čengić kao lokaciju za snimanje našao neko selo na Igmanu koje je, složio se Leka, stvarno ličilo na Konanovu rodnu Simeriju.
Pitanje je da li je Josip Pejaković poznatiji po ulozi četničkog vojvode Trivuna Drakulića („Španac, jebaću ti majku kad tad“), ili partizanskog koloniste iz „Osme ofanzive“ Pepe Bandića? Mrtva trka.
„Osma ofanziva“ je YU TV serija snimljena 1979. godine u koprodukciji RTV Sarajevo i RTV Beograd, po romanima Branka Ćopića „Osma ofanziva“ i „Ne tuguj bronzana stražo“. Seriju je režirala Soja Jovanović, a scenario su napisali Branko Ćopić i Arsen Diklić.
Zvanična partizansko-komunistička istoriografija brojala je sedam ratnih ofanziva okupatora i domaćih izdajnika protiv Titove vojske. Osma ofanziva je figurativan naziv ćopićevske epopeje za kolonizovanje Vojvodine neposredno nakon Drugog svetskog rata. Najviše je doseljenika bilo iz prekodrinskih srpskih krajeva koji su u ratu i revoluciji zadužili Tita. Naseljavali su se i Crnogorci. Pre 70 godina u Vojvodinu se naselilo prvih sedam hiljada porodica iz Crne Gore. Danas je u Vojvodini, prema poslednjem popisu, 27 hiljada ljudi koji se izjašnjavaju kao Crnogorci. Od pre godinu, oni svoja prava ostvaruju kroz Nacionalni savet. Pre neko veče, tim povodom, održana je svečana akademija u Vrbasu. Prisustvovao je i predsednik Vlade Vojvodine Bojan Pajtić.
Posle Drugog svetskog rata, u 114 sela i gradova u Vojvodini je doseljeno oko 250 hiljada ljudi, u ogromnoj većini Srba. istoričar Nikola L. Gaćeša u kapitalnom delu „Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji 1945-1948“ iznosi stav da je ta kolonizacija bila jedno od najvećih organizovanih preseljenja stanovništva u istoriji Evrope. To je u stvari, dodali bi, zaista bilo „humano preseljenje“, kako su o nekim drugim preseljenima decenijama kasnije u svojim planovima cinično govorili – pokazaće se inženjeri etničkog čišćenja.
Pre sedam decenija u Vrbas i Kulu naseljvali su se Crnogorci, u Apatin Ličani, u Karavukovo južni Srbijanci. I nisu baš svi kolonizatori bili propartizanski element. Oko Banatskog Karlovca bilo je i uslovno rečeno pročetničkih elemenata.
Povodom nove faze kosovske krize, vezane za prijem Kosova u Unesko i neizvesnosti primene Briselskog sporazuma, ponovo se sa srpske strane često naglašava famozna Odluka br. 153. koja je bila uredba donešena 6. marta 1945. godine, a kojom su vlasti nove komunističke Jugoslavije srpskim i crnogorskim kolonistima privremeno zabranile povratak na Kosovo, Metohiju, Makedoniju i druge oblasti u kojima je vršena kolonizacija u periodu Kraljevine. Ta kontroverzna odluka se u srpskoj mejnstrim istoriografiji smatra ključnim dokazom antisrpske politike Titove vlasti na Kosovu posle rata. Zabrana se, navodno, odnosila na sve Srbe i Crnogorce. U kontekstu kominternovske, tada još vitalne dogme o „hegemonizmu najveće nacije“, komunisti su naseljenike iz doba Kraljevine smatrali eksponentima predratne velikosrpske politike, od koje se novi režim distancirao u želji da se albansko nacionalno pitanje emancipuje u okviru nove države.
Šta hoćemo do kažemo kad upoređujemo severnu i južnu srpsku pokrajinu? Da srpski nacionalni radnici rado potežu tezu o zabrani povratka, barata se cifrom oko sto hiljada, Srba na Kosovo, ali da ne ističu koliko je Titova politika doseljavanja u Vojvodinu ojačala srpski i pravoslavni element u severnoj Pokrajini. Cinični antititoisti će reći da je Tito lukavo hteo da očisti Hrvatsku, te oslabi srpski element u Bosni i Hercegovini pa otuda toliko Srba Ličana, Krajišnika i Hercegovaca kolonizatora.
Stranci bolje nekad vide nego mi odavde. DesimirTošić mijedavnoskrenuopažnjuda čitamMajklaIgnatijefa, profesoranaUniverzitetuHarvarduSAD, dugogodišnjegkolumnistuObzerveraiTajma. IgnatijefjeprimetiodajeTitosputavaoSrbijualisamousistemunivelacijesaHrvatskomjerjevladao, kakojeisticaobritanskiistoričarTejlor – kao „poslednjiAustrougar„. Što znači nivelisane konstitutivne jedinice i on kao arbitrarni centar moći. Otuda dve pokrajine i takozvana Uža Srbija. Te otuda Istra nije pokrajina.
Ali, s druge strane, napominje Ignatijef-Tito je iz zahvalnosti zbog ratne lojalnosti (na Drvaru su mu i bukvalno spasili život), napunio aparat sile, UDBU, KOS, SUP, JNA svojim prekodrinskim Srbima. Cinici bi rekli-ti Srbi na funkcijama su uglavnom bili „autošovinisti“. To je ta ambivalentnost Brozove politike prema Srbima.
Omladinska četa Nikole Ljubičića je zapucala na Italijane koji su ugrozili Vrhovni štab 1941. koji je pobegao iz Užica. Slobodan Penezić Krcun je na Sutjesci u čuvenom motivacionom govoru rekao da srpski vojnik nikada ne napušta svog komandata. Tu svoju „kulturu sećanja“, Tito je morao da koriguje u odnosu na filigransku konstelaciju nacionalnih birokratija.
Dakle, da je nuklearna elektrana umesto u Krškom napravljena u Kragujevcu, a „Zastava“ umesto u Kragujevcu u Krškom, rekli bi: „Ma nemoj, Slovencima automobile, a našu decu u srcu Šumadije da Kardelj truje radijacijom“.
Ne bi bilo tako?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
