Ustaša. To je bila jedna od najčešće korišćenih reči u javnom životu u Srbiji proteklih dana. Bilo da se izgovara brutalno otvoreno, kao na naslovnim stranama tabloida koji važi za Ženmin žibao Srpske napredne stranke, ili suptilno, kao što to čine predstavnici vlasti. Kada ambasadoru Hrvatske pokušate da uručite diplomatsku notu u kojoj se pominje NDH, to je upravo to.
Kada usred usijanja u odnosima sa Zagrebom dr Nebojša Stefanović poručuje kako lider opozicione stranke ide na more u Hrvatsku on ga, u stvari, javno sumnjiči za ustašluk. Ali dr Stefanović je lukaviji od kolege Zorana Babića pa ne mora da se izvinjava opoziciji. Babić je rekao „peta kolona“, jasno i nedvosmisleno, pa ga je premijer pozvao na odgovornost.
Stefanović može da kaže da mu ustaše nisu bile ni na kraj pameti, nego gde Pajtić baš nađe da letuje u skupoj Hrvatskoj i zašto, na primer, nije otišao u Tunis. To što Stefanoviću ustaše nisu bile ni na kraj pameti ne znači da Ženmin žibao sutra neće da piše (ako već nije) kako je Pajtić, usred usijanja u odnosima sa Zagrebom, u Idei kupio dva kila bajadera i odmah ih u slast pojeo.
No, otkud sad ta opsesija ustašama u Srbiji?
Krivac je, naravno, hrvatski premijer Zoran Milanović koji je, izgleda, uspeo ono što nije pošlo za rukom ni jednom njegovom prethodniku na vlasti, a pogotovo ne dr Franji Tuđmanu čije svetlo ime Milanović želi da da trgu u Zagrebu koji se zove po Svetom Marku: naime, da izgubi propagandni rat protiv Srbije. I to protiv Srbije na čelu sa Aleksandrom Vučićem koji tako dobro ume da se pozicionira u ulozi žrtve kojekakvih zavera.
Milanović je, dakle, gubitničku ulogu bolje odigrao ovaj put. Sve što je izgovorio tokom „trgovinskog rata“ dobro je iskorišćeno. Na primer, priča o orlu i muhi. Više niko ne veruje da Milanović pod muhom nije podrazumevao Srbiju; istina, verovatno nije mislio na Alfonsa Muhu, ali pre će biti da je Milanović u svojoj reakciji ciljao na srpskog ministra, u Zagrebu ga zovu ministar za Hrvatsku, koji je prvo odapeo neke strele, nego na Srbiju.
Kao što niko više ne veruje da Milanović Srbe nije nazvao varvarima. Ne veruje u to ni Johanes Han. U stvari, čovek je razvezao jezik, ironisao, pljuvao malo Mađarsku, malo Srbiju. PR mu očigledno nije jača strana, a to se u politici plaća.
Ipak, da li je Milanović stvarno gubitnik? Ako je tačno da je svo njegovo mahnitanje bilo motivisano nadolazećim izborima u Hrvatskoj, onda nije, jer poslednje ankete govore da je njegov SDP narastao, da razlika Milanovićeve stranke u odnosu na HDZ nikad nije bila manja.
Ali, o ironije. U Srbiji se o izborima mnogo više priča nego u Hrvatskoj. Stefanović apeluje na premijera da ih raspiše. Razlika između Hrvatske i Srbije je što SDP i HDZ vode mrtvu trku, dok SNS u Srbiji, kako stoje stvari, nema ozbiljnog rivala, na kom god nivou. U Hrvatskoj je „trgovinski rat“ možda iskorišćen za izbore, u Srbiji je stalna kampanja. Pred Hrvatskom je neizvesnost, pred Srbijom „overavanje“. Liči na decembar 2000, ali ipak sasvim drugačije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
