Paklena pomorandža

I evo, čitam pre par dana da je grupa novosadskih osnovaca iz čista mira pretukla profesora matematike, ali ne – kako bi se moglo očekivati – zbog toga što im je podelio kečeve, nego onako, iz čista mira, zato što su pomislili da je možda peder. Prema svedočenju umlaćenog profesora, najstariji siledžija nije imao više od petnaest godina. Eh, gde su ona stara, dobra, SFRJotovska vremena u kojima su takve stvari bile nezamislive, a u kojima bi – ako bi se nezamislivosti uprkos i dogodile – izgrednicima sledio odlazak u takozvani Popravni dom za maloletna lica. Ideja tih „sivih“ domova bila je obračun sa nasilničkim ponašanjem dok je u fazi ekspres lonca. Jer kada takvo ponašanje pređe u fazu lokomotive, onda bude kasno. Uzgred, postoje li ti „sivi“ domovi još uvek? Ili se smatra da smo ih prevazišli.

Stvar, cenjeni publikume, stoji ovako: ako država, koja ima monopol na nasilje, ne pokaže nasilnicima čvrstu ruku, onda nasilnici vrlo brzo pokažu šipak državi. Ali preterano je očekivati tako nešto od naše države i našeg državinog kadiluka, tradicionalno bolećivih prema nasilnicima. Ovde ne mislim na izvođače nasilničkih radova – nažalost sve mlađe i mlađe – mislim, dame i gospodo, na visokopozicionirane, (prividno nenasilne), ideologe i propagatore mržnje i agresivnosti. Svi znamo ko su ta gospoda, da ih sad ne nabrajamo, da se ne ponavljamo. Nije mi namera da nalazim mudroserska opravdanja za maloletničko, siledžijsko ponašanje, ali moramo se zapitati – imaju li ta deca izbora? Imaju, naravno, nisu sva deca nasilna, a nasilne dece ima i u mnogo uređenijim državama, ali uređenije države daju sve od sebe da junošama ogade svaku primisao na nasilje. Pa tako recimo kad neki navijač gurne policajcu baklju u ždrelo, uređenija država nepočinitelja strogo kažnjava i ne dozvoljava da se za njega traži pravda po ulicama. Idemo dalje. Nije nezamislivo da neki nasilni student iz nenasilne Norveške umlati kolegu u Americi, ali nenasilnoj Norveškoj – a naročito norveškom popečitelju inostranih dela – ne pada na pamet da to umlaćivanje plati parama iz državne kase, a norveškim poslanicima još manje pada na pamet da na kvarno repatriranog siledžiju dovodi u Dom norveške narodne skupštine i da ga tamo pokazuje kao „borca za našu stvar“ i osvetnika norveškog Kosova. Da i ne govorim koliko je nemoguće da državnici bilo koje države koja sama sebi misli dobro vandalsko demoliranje sopstvene prestonice nazivaju „narodnim oduškom“. Možete da odahnete, ako vam je jasno šta sam hteo da kažem.