Pečenje poplave

Da li je, možda, trebalo da sedi u Prezidencijalnom konaku i da se po vazdan busa u grudi i čupa kosu pred kamerama. Pisasmo li juče o štetama od potkazivačke (i svake druge) histerije? Složismo li se pre neki dan da u kriznim situacijama život treba da se odvija onoliko normalno koliko to prilike dozvoljavaju. Čemu otkazivanje kulturnih manifestacija, izuzimajući ona rke-koke arlaukanja koja i nisu kulturne manifestacije i koje bih ja – da mi se posrećilo da postanem diktator – odložio za sva vremena.

S druge strane – i novindžijama bi se moglo postaviti „nezgodno“ pitanje: a gde ste vi bili dok smo se mi davili? Dok smo mi pod kišom neprijateljskih metaka – pardon – pod jakom neprijateljskom kišom – podizali nasipe, vi ste sedeli u toplim redakcijama i pravili novine, što je posao koji i deca mogu da rade. (Možda i bolje, rekao bi cinik!). Stvari (čak i u katastrofama) najbolje teku kada se sve stvari i svi ljudi nalaze na svojim mestima. (Teoretičar katastrofe bi sad rekao – katastrofe i nastaju zato što stvari i ljudi nisu na svojim mestima.) Dakle, džumhurbaškanu je preko nedelje mesto u Prezidencijalnom konaku, a o vikendima u Bajčetini, pored lampeka. I punktum. Bolje bi bilo da je onih „pedeset lopata“ bilo na svom mestu, u nekom magacinu. Ne bi ih posle trebalo tražiti tamo gde ih nema. U medijima.

Crkva je, za razliku od mnogih, bila na svom mestu – u crkvi – i na svom poslu – molebni za prestanak padavina, ali se na poslu samo polovično dobro pokazala. Kiša je, fakat, brzo prestala, ali je jedan loš utisak ostao. Patrijarh Irinej je, predvidivo, zapao u starozavetni amok i kao uzrok Božijeg gneva pomenuo naše sugrađane/ke sklone sodomitskoj strasti. Šta je to sa našim crkvenim ocima i teolozima? Nikako da odmaknu od Knjige postanja. Nikako da listi prozvanih grešnika i grehova dodaju i one sa liste koju nam je Sveti Pavle ostavio u amanet. Kao što trpi gordeljivce, ubice, bludnike, srebroljupce, krivoklernike, lopove i proče (tušta NAS je i tma), Gospod u dugotrpeljivosti trpi i adžuvane. Trpeo bi i one sodomske, ali su okolnosti, da kažemo, bile drugačije. Ljudi pretpotopskog sveta – tako piše u starostavnim knjigama – behu u privilegovanijem položaju nego mi, današnji, a behu mnogo opakiji. Kuku, majko mila, kakvi li su bili kad smo mi ovakvi? Nisu ondašnjim tobdžijama bile dovoljne obične furundžije, nego su u nezaježljivosti nasrnuli na duhovna stvorenja, angele Božije, pa je Gospodu tek onda pukao film. Kad smo već kod greha, nije zgoreg pomenuti i neku vrlinu. Smirenoumlje, recimo. E, kod nas je ta retkost.