Radujtesja komentatori! Požurite na sajt Cvijanovićevog „Novog standarda“! Ostvario se vaš vlažni san. Konačno sam raskrinkan! Zoran Ćirjaković mi je analizirao mokraću. Tako sam bar zaključio iz naslova – „Urinokultura Vučićevog Dobrice“. Ko je Vučić znate, a valjda pogađate da sam Dobrica ja. Eh, da sam blagovremeno znao da se Ćirjaković latio tako delikatnog posla, poslao bih mu i uzorak stolice. Ko zna šta bi tek tu sve – u slast – iščeprkao.
Ovde je „klozetska metafora“ (termin Ljilje Smajlovićke prim. aut.) neophodna zato što je Ćirjakovića pisanije klasičan primer gatanja u klozetski šolju. Najiskrenije mi, međutim, nije jasno kako je moguće da inteligentan, obrazovan i pismen čovek – a Ćirjaković to jeste – progovori iz dubina mentalne kaljuge u kojoj se radosno valjaju Marinko M. Vučinić i legija sublunarnih stvorenja. I to je moguće. Obrazovanje ne pomaže ako nemaš obraz, mislim na teološko, ne kolokvijalno značenje te reči.
Ćirjaković je, da kažemo, high tech Marinko M Vučinić, nešto sofistikovaniji komentator „Famoznog“, jer da nije – ako se već nameračio da me kritikuje – svakako bi se odmakao bar korak od nebulozne vučinićskokomentatorske pseudomitologije i poetike srpskog kafanskog fantaziranja, tipa – mrtva devojka stopira u Lipovičkoj šumi – i bar bi se malo vinuo iznad politike fiktivnih denuncijacija. Evo, smem se zakleti da i Ćirjaković i Vučinić intimno dobro znaju da ja sa Vučićem nemam nikakve veze, kao što sam jedva imao veze sa mojim bliskim drugovima dok su bili na vlasti, a opet, ni jedan ni drugi, skupa sa gomilom istomišljenika, anonimnih komentatora, ne mogu da odole a da me ne „optuže“ da sam državni čovek, Vučićev intimus i – pazi sad – dvorski pisac.
A zašto to čine? Zato, dražajši čteci, što nemaju unutrašnju kontrolu koja sprečava da se mračni impulsi u nadiranju iz večno gladnih guzica (zloba, sujeta i zavist) pretoče u reči. To je samo još jedan od jalovih pokušaja transfera duhovne bede, aktivnost tako karakteristična za neke ovdašnje intelektualce – polutane, jednom nogom na Univerzitetu, drugom u kačari. Nikako se, naime, drugačije osim raspolućenošću (blagom šizofrenijom) ne može protumačiti Ćirjakovićevo poređenje Tomasa Bernharda i moje malenkosti. Kada – saglasno Ćirjakoviću – Bernhard napiše da je Austrija kolonija imbecila, to onda Austriji „služi na čast“, a kada ja napišem nešto slično, to je onda „govor mržnje“ i „autošovinizam“. Nije baš sve tako kako Ćirjaković predstavlja. Bernhard Austriji svakako služi na čast, ali je za života imao žestokih problema sa austrijskim Ćirjakovićima, inače mnogo jebenijim igračima od naših Ćirjakovića. Kako se Bernhard borio protiv toga? Kao i ja. Pretvarao je Ćirjakoviće u ventilatore. Nabijao bi ih (figurativno) na Crven Ban, potom ih snažno zavrteo i neugodan miris bi ubrzo nestao.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
