Ime slavnog republikanskog komandanta Narodnog fronta u Španskom građanskom ratu i Narodnooslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji, partizana, filozofa i nadrealiste, ministra kulture i diplomate one, danas bez pomena i sa sve manje traga, u istoriji iščezavajuće SFRJ (koja se u našim gladnim snovima, duboko u katakombama želje, sve više pretvara u fatamorganu idealne države), ime čoveka koji je „đavolski vešto štitio totalni integritet uma i srca“, kako je o njemu pisao, takođe veteran Drugog svetskog rata, britanski istoričar Vilijam Didin, ime Konstantina Koče Popovića, u poslednjih nekoliko sedmica kod nas se u štampi neobično često pominjalo.
Razlog je, dakako, dokumentarni film Gorana Markovića o ovom prosvećenom poborniku komunističke ideje – ideje koju su uz stvarnost uglavnom priheftali atributi ideološkog dogmatizma i autoritarne organizacije partije, a koji su u suprotnosti s njenim duhom totalnog integriteta uma i srca, o kojem je prosvetiteljski govorio još Isus iz Nazareta, a dve hiljade godina potom i Breton, Kočin prijatelj.
Komunizam je zapravo nadrealistička ideja, a Marijin i Josifov sin, osnivač prve komune jednakosti i slobode, nazvan Hristos, prvi je performer nadrealizma (možda, ipak, drugi, posle Jovana Krstitelja!), o kakvom je mogao da sanja samo jedan Marsel Dišan, i zato su, heraklitovskoj dijalektici i sokratskoj ironiji vičnom, Konstantinu Popoviću ideje nadrealizma i komunizma predstavljale neraskidivu vezu. Napustiš li ludički momenat nadrealizma, otvorenu pouku komunizma neminovno prepuštaš dogmi i poslušnicima partije (koja sve mozgove neizostavno melje u jednu jedinstvenu zaglupljujuću masu) da s njom potkusuruju svoje male i velike zločine prema čovečnosti.
Stoga, kad Goran Marković danas izjavljuje da je Koča Popović – čijem se liku i delu istinski divi – kao borac i komandant u Španskom građanskom ratu „zalutao u komunizam“, iskreno greši. Poslovi i dani Koče Popovića, nezamislivi su bez ideje komunizma, kao i bez ideje nadrealizma. On nije u njih zalutao, niti zabasao, već ih je slobodnom voljom odabrao za zavičaj svog duha. Kad god bi se od njih udaljavao, kao činovnik aparata, osećao je da izneverava sebe.
Nije, dakle, Koča slučajno rekao da je i u našem realnom socijalizmu došlo do „ideološke dogmatizacije komunističke ideje i autoritarne organizacije partije koja favorizuje poslušne“. Dogmatizovati jednu ideju, ne znači da je ta ideja dogmatska.
Da razjasnimo ovu danas samorazumljivo, neupitno uvreženu nepravdu prema ideji komunizma, oličenu u svevladajućem antikomunističkom bezumlju i bezidejnosti, koju, u obliku rente za svoj život, 99 odsto stanovnika planete plaća onom jednom procentu njenih samonametnutih vlasnika, u pomoć nam pritiče briljantni um najvećeg logičara minulog veka, Ludviga Vitgenštajna. U posthumno objavljenim „Filozofskim istraživanjima“, u tački 57, Vitgenštajn veli: „Nešto crveno se može raspasti, ali crveno kao crveno ne može, i zato je značenje reči 'crven' nezavisno od postojanja bilo koje crvene stvari.“
Ono što bečki logičar nadalje tu kaže, danas je od sudbonosne važnosti: „Ali šta ako više ne možeš da se setiš te boje? Ako zaboravimo koja boja nosi to ime, za nas ono onda gubi značenje; i to znači da pomoću njega više ne možemo da igramo određenu jezičku igru. Tada ova situacija može da se uporedi sa onom u kojoj je izgubljena paradigma koja je bila sredstvo našeg jezika.“
Eto, to je danas zadesilo reč komunizam, koja na sebi nosi sve one staljinističke, maocedungovske, polpotovske naslage koje ne pripadaju nipošto njenoj boji, njenom tonalitetu želje i nagovora na neverovatnu a moguću ljubav! Bez te i takve reči, iščezava paradigma i ona jezička igra od koje zavise i budućnost našeg društva i sudbina sveta.
Između dva rata, kod nas je bila izvanredno i autohtono razvijana ideja nadrealizma, a tom umetničkom i društvenom fluksusu, tom levom vektoru, vektoru slobode, pripadao je i Koča Popović. Sila tog vektora usmeriće ga iz habitusa jedne buržoaske porodične situacije ka egzistenciji u gerilskoj komuni Španije i Jugoslavije.
Danas se o našem nadrealizmu kod nas gotovo ništa ne zna, i to neznanje o želji za slobodom i učešćem ove balkanske zemlje u svetskim procesima u umetnostima i društvenim praksama, jednako kao i napamet naučene lažne lekcije o komunizmu, usmerile su ovo društvo i ovu državu tačno tamo gde se oni već četvrt veka nalaze. Na goliju bezidejnosti i ivicu gladi.
Knjiga Aleksandra Nenadovića „Razgovori s Kočom“, objavljena 1989, tada već treće ili četvrte naše kobne godine, od izuzetnog je značaja za razumevanje našeg neumitog pada u tranziciju iz realnog socijalizma u realni kapitalizam – u čemu Koča Popović, da se razumemo, nije samo svedok, nego i učesnik.
O velikom povesnom gubitku, dijalog s Kočom nastavljamo sledeće nedelje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
