Koliko god se ja sklanjala, ne mogu a da svako malo ne naletim na kakvog „slučajno“ radoznalog taksistu, trafikanta, preprodavca voća, i slično, koji vreba moj dolazak ili prolazak, ne bi li me zaustavio sa jednim od sledećih pitanja: „Sve hoću da vas pitam šta vi mislite o ovome s Oljom Bećković?“. Ili, „Baš me zanima šta vi mislite šta se to desilo s B92, jesu ukinuti“. Ili: „Da niste slučajno bili na paradi Putinu u čast i videste li onu silnu vojsku“. Ili: „Šta kažete za ovo sa albanskim bratom što pušta one igračke sa zastavom?“.
Kada sam krajem 1991. počela s radom na Radiju B92, i bila presrećna sa malim, no pristojnim honorarima, ali velikom slobodom i kreativnošću, ubrzo sam, u naredne dve i po godine koliko sam još ostala tamo primetila kako, orvelovski u biti, postajemo čudno nejednaki. Jedna mala grupica izdvajala se po dobijanju „stranih tezgi“, za to vreme i za naše uslove enormno plaćenih.
Gledala sam sa strane kako se ta nekolicina međusobno „otima“ oko tih tezgi koje postaju njihov tajni kamen razdora, i kako od njih, do juče, samo na novinarstvo naloženih klinaca pravi račundžije, i buduće, i za sva vremena dobro zbrinute biznismene u novinarstvu. Treba li da kažem, nikada nisam niti pokušala da dobijem neku od tih tezgi, ali sam sačuvala radost bavljenja poslom na Radiju B92, koga nisam svojatala ni tada ni kasnije. Ne znači da jednog dana neću.
Posle mnogo mnogo godina, kada sam radila već za RFE, na jednoj pres- konferenciji kolega iz starih vremena, koji je i dalje radio za B92, pitao me je do koje sam ono godine radila za B92, jerbo je važno, rekao mi je, „da dođeš i tražiš svoje akcije“. Kakve akcije, pitala sam, kao i uvek nemajući pojma ni o čemu finansijskom u medijima. On je nevešto prikrio zaprepašćenje mojim pitanjem, jer je to s prodajom B92, akcijama koje su uzeli svi koji su tamo radili makar i godinu dana bila top-tema, samo ja nisam znala. Šta ćete, „Koštunica-ebola“ sindrom.
Naravno, nikada nisam otišla da se raspitam, a niko nije zvao da me obavesti i na tome je ostalo. Posle je s RTV B92 sve teklo kako je teklo, i mene se cela priča apsolutno ne tiče, jer niti mogu, niti hoću, niti želim da razumem glavne aktere vezane za sva dešavanja oko B92. Ostajem i sada apsolutno izabrano neinformisana.
Mislim samo da nema razlike između onih koji spolja marketinški spremno kukaju nad sudbinom propalog B92, ako su već na sve strane uzimali pare svih ovih godina, ne samo od B92, već na svim mestima koje im je B92 kao odskočna daska omogućio, računajući tu i na Karićevu nagradu, koja je tada kada je davana za te koji su je primali, a baš oni danas i kukaju nad B92, bila mnogo gore no Palmine patike poklonjene ovih dana sirotim novinarima, što ta bogata novinarska elita s podsmehom posmatra i nadmeno kritizira. Valjda kao profesionalci uočavaju razliku u razumevanju Šopena između Bogija i Palme, čime je za njih sve objašnjeno.
Olja Bećković pak, koja ne pripada toj B92 ekipi, sem ako neko ne naredi drugačije, o svom statusu, kao uostalom i o mnogima, sigurna sam, i svaka čast, to jeste njen posao, zna milion puta više od mene. Pa ipak, ona, ne znam je li ko obratio pažnju, ne govori ništa. Jer sofizmi, pa i najmudriji bili, nisu odgovor na pitanja koja Olja postavlja, a čeka da odgovore koje ima kaže neko drugi. Taj neko – drage taksiste, prodavci novina na trafikama koje pohodim, i ostali koji me salećete pitanjima šta je s B92 i Oljom i svim ostalim – nisam ja. Ne, nisam, zasigurno. Svima sve najbolje, uživajte u svemu što ste stekli. Pošteno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
