Pretponedeljak

Kad smo već kod epoha, jedna se pre neki dan smenila. Mislim na intervju našeg džumhurbaškana dat federalnoj televiziji BIH u kojoj se Thomas javno i iskreno – čak iskrenije i od ex Jego Sijatelstva – izvinio bošnjačkom narodu i senatu za sve zločine „počinjene u ime srpskog naroda i srpske države“. Čim sam čuo vest, odmah sam pohitao na sajt NSPM da vidim da nije slučajno pao neki harakiri. Kad tamo – ništa. Tek sutradan se legendarni Vukadinović oglasio saopštenjem koje – skučenosti prostora uprkos – vredi citirati u (polu)celini. Vukadinović je u velikoj dilemi da li je „izvinjenje predsednika Nikolića za genocid i klečanje u Srebrenici, kao i nazivanje Srba u Bosni Bosancima, gaf ili se tu radi o ispunjenju zahteva nemačkih parlamentaraca i na kraju ocenjuje „da tu verovatno ima elemenata i jednog i drugog“.

Nema šta, glodur NSPM-a je vaistinu dubinski psiholog. E sad, ako malo začeprkamo po dubinama te psihologije, ubrzo će nam postati jasno da nam Vukadin šalje poruku: U budućnosti, kada nenarodni režim padne i kada kucne moj, dugo očekivani čas, glasajte za mene, Vukadinovića, jer se ja nikada u vaše – a bogme ni u moje – ime neću izvinjavati za masovne zločine niti ću ispunjavati zahteve nemačkih parlamentaraca, a to što ćete vi, cenjeni patriotski publikume, zlatnim nemanjićkim kašikama jesti govna i čitati uz fenjere i sveće, to je cena dostojanstva koju ćete u moje – ili u ime nekog mog miljenika – morati da platite.

Svakako je ohrabrujuće što džumhurbaškan više ne misli kao Vukadin. A možda ni Vukadin ne bi mislio da je na džumhurbaškanovom mestu. Uvek sam ja govorio da čovek ima jednu psihologiju dok je u opoziciji, a sasvim drugu na vlasti. Vlast, da kažemo, nekako omekša čoveka. Na vlasti, bar na početku, čovek mnogo trezvenije percipira realnost. Ukači nekako (i na kraju) da buka i bes ne donose ništa dobro, a da mogu da donesu mnogo zla, pa čak i ono najveće – gubitak vlasti. Takođe ukači da Srbija – uprkos značajnim naporima u tom pravcu – ipak nije izolovano ostrvo časti u okeanu srbomržnje i da – ako hoće da opstane – Srbija mora da sarađuje sa ostatkom sveta. A oriđinala koji misle suprotno, oduvek je bilo, ima ih sada i biće ih u svim vremenima. Bitno je samo da nisu na vlasti. Čak ni blizu.