Jako prođe deset dana otkako ponovo jašem, a već su mi se smučile i novinčine i društveno-političke teme i društveno-politički radnici i naši, toliko i strani, naročito strani, mislim na one koji “hendluju” ratna žarišta u Ukrajini i Gazi. Vaistinu je ovaj svijet postao tirjan tirjaninu! Jego ex Sijatelstvo, Tadić, može biti spokojan. Ne samo da ćemo jednog lepog dana u EU ući – kako je on gromopucatelno najavljivao – sa našim identitetom, nego ćemo tamo zateći naš identitet obavezan za sve.
Srećom dođe – ili je možda bolje reći doplovi subota – dan kulturno-umetničkog uzdizanja, pa ćemo danas uzeti u razmatranje jednu vrlo interesantnu knjigu, nedavno objavljenu u ediciji Alef Gradac. Autor je, u Srbiji nažalost malo poznato, italijanski filozof Đorđo Agamben, a knjiga se zove pomalo uvrnuto – “Otvoreno, čovek i životinja”.
Šta će mu ono “i”, mogao bi upitati neki cinik. I pitanje bi mu bilo na mestu. Jer se istim tim pitanjem i Agamben povremeno bavi. Pronašavši u staroj hebrejskoj bibliji minijaturu, ilustraciju Jezeiljeve vizije, na kojoj su predstavnici poslednjeg pokoljenja predstavljeni u obliku životinja, Agambena je zainteresovalo – zašto su poslednji predstavnici čovečanstva naslikani kao životinje? Nema ovde dovoljno prostora za ulaženje u suptilne detalje Agambenove egzegeze – a nije ni red, jer je knjiga tanka, pa nije red opširno je prepričavati – dovoljno je reći da italijanski filozof insinuira da će se “poslednjeg dana odnosi između životinja sastaviti u nekom novom obliku i da će se sam čovek pomiriti sa svojom životinjskom prirodom.”
Ja bih se usudio insinuirati da se to već dogodilo, ali ko sam ja da sudim ljudima i životinjama, pa zato idemo dalje. Kako biste, recimo, ako ne pročitate “Otvoreno, čovek i životinja”, saznali da “nijedna životinja ne može biti snob”. Izgleda kao otkriće rupe na saksiji, ali uopšte nije tako jer saznanje o nemogućnosti životinjskog snobizma, samo ako malo mućnete glavom, govori puno toga o ljudskom snobizmu. Ko bi, konačno rekao, da iz proučavanje uzajamnih veza, kao i sličnosti i razlika između ljudi i životinja, bez kojih bi – kako u epigrafi knjige kaže Bifon – ljudska priroda bila još nerazumljivija – Agamben dolazi do zaključka da “hegelijansko-marksistički kraj povijesti nije neki budući događaj, nego nešto već dovršeno”.
Drugi jedan filozof, Kožev, koga Agamben često citira, još je veći pesimista. Rusi i Kinezi su, kaže Kožev – a ja parafraziram – u ovom momentu siromašni Amerikanci, dočim su Sjedinjene Države dosegle konačni stadijum marksističkog komunizma. Sadašnja sveprisutnost Amerika u svetu, po Agambenu i Koževu, nagoveštava budući “večnu sadašnjost”. Čovekov povratak u animalnost ne pojavljuje se kao buduća mogućnost, već kao prisutna izvesnost. Čitajte, ljudi, da se ne biste pretvorili u životinje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
