Proces rekla-kazala

Nezadovoljan prezentacijom svog lika i dela u mojim satiričnim – što će reći čisto KNJIŽEVNIM tekstovima – koji su mu prouzrokovali teške duševne boli – Georgije je presavio tabak i utužio me nadležnom Višem sudu, osokoljen, pretpostavljam, ustaljenom praksom naših kadiluka da – uopšte ne ulazeći u finese – odrape i novine i drznika koji je nešto lanuo protiv neke naše „nacionalne veličine“. Među koje Đole, skroman kakav je, ubraja i sebe.

U pravu su nežne duše koje tvrde da život piše romane. Potrevilo se da sam u vreme veleutuženija pisao roman „Mein Kampf“, koji se uglavnom i bavi likovima i delima Đoletovih sličnomišljenika, pa su mi Vukadinovićeva tužba i furtutma koja se oko nje stvorila došle ko kec na deset. Vukadinović je, da ne dužim, prekonoć postao i književni junak. Nije mu se to, nagađam, nimalo svidelo, ali satire se i pišu da se ne bi svidele objektima njihovih žaoka. Da ne dužim! Rečeni roman je doživeo osam izdanja i prodat je u tiražu od 16.000 primeraka, što ne ističem da bih se puvao, nego zato da bih ukazao na činjenicu da je roman u Srbiji legalno objavljen, prodavan i da se – Bogu hvala – još uvek prodaje. Javni tužilac nije imao nikakvih primjedbi. Sledstveno, osim književnih kritičara niko drugi ne bi trebalo ni da ih ima.

Ali Vukadinović ih je imao, pa me je, rekoh već, utužio, što je njegovo neotuđivo pravo, ali to pravo nipošto nije obaveza Višeg suda da momentalno ne odbaci apsurdnu tužbu protiv rečenica izrečenih u jednom KNJIŽEVNOM delu. Kosi mi se to, nekako, sa Ustavom. No, dobro. Viši sud, kao telo sastavljeno od pravnika, po prirodi stvari nije upućen u zavrzlame postmodernističkih poetika, pa sam – imajući to na umu – Višem sudu dobronamerno podastro primerak „Mein Kampfa“, ne bi li se Viši sud dovranisao, odbacio tužbu i stavio tačku na ovu ćepenačku komendiju.

Da sve bude komičnije, ucveljeni se tužilac, Vukadinović, uporno nije pojavljivao na ročištima. Dva puta sam zaredom ovako reumatičan i bangav u društvu advokata klipsao do Višeg suda, da bih na Višem sudu saznavao da tužilac „nije nađen na navedenoj adresi“. Nemam pojma o pravu, ali po meni su – laički gledano na stvar – dva uzastopna nepojavljivanje na ročištu poprilična sprdačina sa Višim sudom. Viši, međutim, sud nije tako mislio, pa je Đoletovom advokatu strpljivo nalagao da tužitelja pronađe na nekoj od mnoštva priloženih adresa. Što je, konačno, novembra prošle godine, urodilo plodom. Ali sad ga baš prećerah sa karakterima. Sledeće ročište u sutrašnjem broju.