Kao što rekoh juče, Višnji sud je posle dva uzastopna izostanka nekako uspeo da safata Vukadinovića. Ja, nažalost, na to ročište – sprečen komplikacijama sa diskus hernijom – nisam mogao doći, ali sam dobio takozvani Zapisnik, prilično interesantno štivo moram priznati. Za razliku od moje malenkosti koju Viši sud na dva ročišta iz nekog razloga nije našao za shodno da “sasluša”, Vukadinoviću je ta mogućnost odmah data. I Đorđe dade izjavu.
Šteta je, cenjeni publikume, što zbog ograničenog prostora nisam u stanju da Zapisnik prenesem “u celini i celosti”, pa se morate zadovoljiti prepričavanjem i kratkim citatima. Elem, nakon što se, skroman već kakav je, Vukadinović pohvalio da uživa ugled u Srbiji i da je jedan od deset najpozvanijih i najuticajnijih analitičara u Srbiji, prešao je u samo središte stvari. On, kaže Vukadin, uopšte NIJE ČITAO inkriminisani tekst, nego su ga o tome obavestili drugi, nakon čega je – je li – osetio na ovom mestu već bezbroj puta opisani duševni bol. Koje su to reči po čuvenju izazvale nelagodu čuvenog analitičara koga “pozivaju i strani i domaći mediji”? Evo koje: “Tužibabuška”, “kriptonacizam”, “muda sterlinga”, “populizam”.
Farsa? Moglo bi se to i tako nazvati. Ali uvid u ostatak Zapisnika otvara mogućnost da se sve to nazove i drugačije. Jer – pazite sad ovo – u jednom momentu Viši sud, ničim izazvan, a bez ikakve veze sa predmetom parnice, postavlja Vukadinoviću škakljivo pitanje – da li je on, Georgije, član DSS-a? Vukadinović je decidiran! Nije. To je, po meni, obostrana šteta, ali mene je zdravo zainteresovalo nešto drugo: zašto je viši sudija uopšte postavio to pitanje? Šta bi, počem, promenilo na stvari da jeste? I šta se htelo postići iznuđivanjem izjave da nije? Znamo šta ja mislim o DSS-u, stranci čuvenoj po nedostatku dokaza i neodazivanju na vapaje srpske pravde, ali ja, čestnejši moji, DSS u ovo zamešateljstvo nisam mešao.
Što ne znači da određenih zamešateljstava nema. Nađe se, tako, grupa poznanika, istomišljenika, društvenopolitičkih radnika sa dobrim vezama u pravosuđu, ucveljenih mojim pisanjem o njima, pa tu, uz kaficu i rakijicu, padne odluka da mi se zapuše usta i da mi se utera strah u kosti. Upravo tako ja tumačim farsični proces rekla- kazala na Višem sudu u Timočkoj – kao pokušaj potuljenog političkog pritiska, zastrašivanja, gušenja slobode štampe, izražavanja i umetničkog stvaralaštva. Koji je pao baš u pravi čas, nakon potpisivanja Sporazuma o …bla, bla, bla. Kada se, dame i gospodo, po Evropi a i šire raščuje – a ja ću se preko svojih poznanstava u diplomatskom koru i te kako potruditi da se raščuje – da se u zemlji Srbiji, leta gospodnjeg 2014, sudi satirama i romanima, muke će imati mlađahni popečitelj pravde, Selaković, da sagovornicima objasni da stvar sa srpskim pravosuđem ide u dobrom smeru. Sledeće ročište – ne u kolumni nego na Višem sudu – sutra je. Sledi izveštaj.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
