Kako stvari stoje, lako se može dogoditi da osim Panovića za Ivanjicu, to jest za Mladenovac – a možda i za neko mnogo gore mesto – bude viđen i predsednik SANU, Vladimir Kostić. Nije valjda i on posumnjao u režiranost i tendencioznost esenesovskog trandibala? Nije, ali je počinio mnogo teži prekršaj. Blagoizvoleo je izjaviti – tako bar piše u mojoj omiljenoj žutari, Blicu – da „Kosovo ni de iure, ni de facto (ja bih dodao – ni de Đole) više nije u rukama Srbije i da to neko mora da kaže narodu.“
Pročitavši Kostićevu izjavu, džumhurbaškan Nikolić je pao u težak amok da bi, kad se malo povratio, izdao naređenje da se promptno izdaje prezidencijalno saopštenje u kome na jednom mestu piše kako je predsednik akademije – viđi sad vraga – „rekao to što je rekao i ostao živ“. Da li džumhurbaškan insinuira da je Kostić nakon izjave mogao i ne ostati živ ili je samo pribegao rečniku prigradske mahale iz koje se otisnuo u veliki svet, to je stvar za filozofsku raspravu, ali je već sledeći Nikolićev biser – naređenje akademicima da se zapitaju može li im Kostić nakon izdajničke izjave i dalje ostati predsednik – pitanje za pravnike.
Kao što znate, sa izuzetkom naučnog odeljenja, ja o ostatku SANU ne mislim ništa dobro; mislim, štaviše, da je izvestan, ne tako mali broj, takozvanih akademika mnogo „zaslužniji“ za konfuziju i beznađe u koje je Srbija utonula do grla od Tome Nikolića, ali sam uprkos tome do juče mislio da SANU ipak nije opštinski odbor SNS-a. Stoji, takođe, da je džumhurbaškan formalno školovaniji od podosta akademika iz odeljenja za poznavanje društva, ali nije, brate, red da im izdaje naređenja koja se – kako se to u narodu kaže – ne mogu odbiti.
Za divno čudo, akademici koje su istraživačke novindžije momentalno saleteli da se „izjasne“ nisu osuli drvlje i kamenje na Kostića, uzdržali su se od komentara, što je stvar u kojoj naivčine vide dobar znak, a u kojoj ja vidim taktiku – čekaju, more, Vučićevu reakciju. Dok čekamo Overlordovu presudu, iskoristiću priliku da gospodinu Kostiću, čoveku očigledno neupućenom u marifetluke ovdašnjeg političkog polusveta, ukratko pojasnim neke stvari. Gospoda koju – zajedno sa plejadom njihovih prethodnika na vlasti – pozivate da se suoče sa istinom, dobro znaju da Kosovo odavno nije u Srbiji i ne samo da znaju nego su onoliko doprineli da u Srbiji ne ostane. Još odavnije su se oni odrekli stvarnog Kosova, ali se mita o Kosovu nikada neće odreći. A zašto? Zato što bi – oslobođena mitološke mentalne i emocionalne konfuzije – Srbija bila država u kojoj srpski političari (i mnogi akademici) ne bi bili na mestima na kojima jesu. Mislite o tome u Mladenovačkom surgunu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
