Repičvajizacija

U početku odavanja pijenju droge (bilo heroinske, bilo populističke) sve bude super – sve bude što no se u žargonu kaže high – a onda stvari (i život) počinju da se stravično komplikuju. Treba sve više para za „belo“; para na Crven Ban niotkuda a „belo“ – i kad se namakne neka kinta – daje sve slabije (ili nikakve) efekte. Tu počinje pakleni krug i tu se – bar u razumnijem delu narkomansko-populističke populacije – rađa pomisao o mogućnosti odvikavanja od loše navike. Pa ništa lakše, reklo bi se u teoriji – samo prestaneš da se drogiraš i Bog te veselio, ali u praksi uopšte nije tako.

Period detoksikacije je višestruko pakleniji od – isto tako paklenog – perioda drogiranja. Ako ste ukačili metaforu, možemo preći na stvar. Jednom davno, tamo negde sredinom XIX veka, eliti naših preduzimljivih askurđela palo je na pamet da se odaju – u ono vreme u svetu veoma pomodnom – heroinu nacionalizma. Da ne bude zabune: Nije bilo evropskog naroda koji se nije odao pijenju te droge. I isto tako – nije bilo (i nema) naroda koji nije skupo platio tu rđavu naviku. I – što je još komplikovanije – gotovo da nema naroda koji se uspešno skinuo sa te droge. Neki narodi izvesno vreme apstiniraju, pa se povremeno u potaji maše šprica, dočim neki – poput nas Srba, na primer – o „skidanju“ i ne pomišljaju. Samo što mi, obraza radi, svu odgovornost za drogiranje svaljujemo na leđa najnavučenijeg drogaša, u datim slučaju – Vojislava Šešelja,

Jer, pazite, tvrd vam stojim da Šešelj – apstrahujmo retoriku – samo sto puta glasnije misli i priča ono što misle i pričaju njegovi protivnici. I to protivnici svih boja. Iz dr Vojislava – a u ime svih nas – govori, u stvari urliče, duh mržnje, osionosti, samovolje i nasilništva umotan u već sasvim izlizani svileni papir „borbe“ za nekakvu veliku stvar. Ali taj duh nije Šešeljevo vlasništvo. Naprotiv, zajednički je svima nama. Tako nam zapalo. U takvoj sredini smo rođeni. Tako samo vaspitani. Tako školovani, Zamenite „srpska prava“ nekim drugim „pravima“, odvrnite „volume“ na pojačalu na maksimum – i eto vam još jednog Šešelja.

Da je drugačije, Šešelj ne bi bio moguć. Ne kao čovek – daleko bilo – nego kao društveni problem i politički faktor. Otuda ibretenije nad Šešeljevim povratkom i repičvajizacijom ionako pičvajizovane srpske političke scene nema nikakvog smisla. Prestanimo mi da budemo šešelji, pa onda ni Šešelj neće biti Šešelj. Bar ne u klasičnom smislu te reči.